Brate, ženo, majko, kraljice, šta da ti kažem, a da ne zaplačem? Glorifikatori i postavljači na pijedestal, žestoko su te zeznuli. Klasičan marketinški trik, omilozvučen u sloganu “možeš ti to“, svrgnuo je s prestola “i živeli su srećno, zauvek potom” i umesto bajke nam nametnuo mit.
Da li je bila srećnija žena koja je sanjala da postane kraljica, ili nije ni sanjala, ali je svakako stidljivo priželjkivala princa i skrušeno čekala da je usud nagradi (ako je takva ikad postojala van mitološkog stereotipa), ili je srećnija ona koja jurca s kraja na kraj svojih snaga i emocija, nastojeći da po svaku cenu postigne balans, dok jednom rukom pridržava krunu da joj se ne skotrlja od jurcanja, drugom nosi bebu na grudima, trećom kucka po telefonu da naruči hranu, jer joj je četvrta zauzeta plaćanjem računa, dok petom, gvozdenom, upravlja preduzećem, a šestom mućka koktel od suplemenata, brufena i bensendina? Šestoručica, božemesakloni, sad bih se možda i prekrstila, nego nemam sedmu ruku!
Pokušavam da kažem da je žena-majka-kraljica mitološko biće, baš koliko i Hidra, Sirena, ili koji god drugi ženski Frankenštajn, sastavljen od kojekakvih veličanstvenih komada.
Žena zmaj, recimo. A tako smo zahvalno priglile tu titulu, ubeđene da ona ukazuje poštovanje našim temeljnim vrednostima – snazi, hrabrosti, životnoj energiji i borbenosti, moći da postižemo nemoguće. Ali to je samo brend žena koje neprekidno lete s kraja na kraj svojih snaga, živaca, emocija, nastojeći u ludačkoj trci da svuda stignu i sve postignu, jer možeš ti to.
Može li dakle, realna snažna omlađa žena, ambiciozna, vredna, disciplinovana, rešena, posvećena, visokih standarda i čvrsto na putu ostvarenja svojih snova, da bude sve? Da gradi karijeru i nosi odgovornost za svoj biznis i svoje zaposlene i da stalno ide napred (poslovna putovanja, sastanci, seminari, tribine, prezentacije…), da čuva dete i provodi sa njim kvalitetno vreme, da neguje partnerske odnose, da bude strastvena ljubavnica i najbolja prijateljica svom čoveku, da se stara o domaćinstvu, viđa sa prijateljicama, ide u teretanu, meditira i opušta se, čita knjige i gleda serije (pronalazi vreme za sebe). I da spava, da, mora i da spava.
Ne može, jbg, kaže ti realna snažna ostarija žena, kojoj dođe da vrišti od frustracije kad je neko nazove ženom zmajem, majkom, kraljicom.
Svoju omlađu snagu uložila sam u samohrano čuvanje dvoje dece, bez ogorčenja i krivice, ali žene se obično ne razvode tako rado kao ja, niti se udaju sa idejom da se neće dugo tu zadržavati, samo dok deca malo poodrastu. To je bio moj prioritet, moj životni zadatak, moj veliki san – majčinstvo. I ono je obuzelo celu mene, apsorbovalo me, žvakalo (i povremeno pljuvalo, a povremeno… eh… probavljalo). Kako su rasla deca, tako je rasla i moja potreba da budem sve što jesam, u svim aspektima, pa sam počela da pišem (i da ređam promašene veze, jer mi nije padalo na pamet da se ponovo udajem, samo zato da bih se ponovo razvodila, jednom je dovoljno) i došla sam dotle da jurcam na sve strane, pokušavajući da budem svuda i stignem sve. I otkrila sam da to ne može.
Prioritet – to je samo marketinški trik, šareni papir u koji je upakovano odricanje. Kad odabereš jedno, najvažnije, onda drugom ne možeš da se posvetiš baš kako treba, a treće moraš potpuno da zapostaviš. A ima stvari koje ne možeš da obavljaš redom, jedno, drugo, treće, nego moraš sve odjednom, ili moraš da odabereš šta ti je važnije. Porodica ili posao. Muž ili malo vremena za sebe. Razgovor sa prijateljicom ili čitanje knjige. Surovi su to izbori, jer nisu fer, jer ti ne želiš da biraš, prosto hoćeš sve što ti pripada, sve što zaslužuješ, sve što želiš i sve u čemu nalaziš sebe.
