Kompromis – još jedan mitološki pojam – biraš kompromis i pokušavaš da se nagodiš sa jurcanjem.
Ustaću dva sata pre svih, pa ću pisati dok pijem kafu i istovremeno će to biti moje vreme samoće i mira. Posle ću servisirati decu, ići na posao, nabaviti neku hranu, spremiti ručak, raskrčiti džumbus, jedno dete će biti u školi, a drugo će koristiti priliku da dobije malo majčine pažnje samo za sebe, a onda će stići i drugo, pa ću opet neku hranu da izmišljam, i da pišem dok simultano pomažem oko domaćeg. Dobro, sve smo rešili, onda tuširanje, pa u krevet, sad opet mogu jedno sat vremena da pišem, osim što bih htela da pogledam nešto na TV-u, da malo čitam, da se čujem sa sestrom – da li beše u ovom trenutku imam nekog sa kim bih možda mogla da imam seks? Ali onda nema ni pisanja, ni čitanja, a verovatno ni spavanja. Seks vredi odricanja. Dođavola, to je samo još jedna stvar koju moram da otimam između dva kraja svojih snaga i nerava, između kompromisa, prioriteta, zmajstva.
Izbor. Hah, znate šta je izbor? Svesno odlučivanje da li ću večeras uskratiti pažnju svojoj deci i odreći se sna, zarad seksa? Da li ću ostaviti kuću u haosu do vikenda, da bih mogla sa decom da izađem u park? Da li ću pobeći od svih na nekoliko dana kod sestre i ostaviti decu babama, iako ona to mrze?
Izbor je samo prinudan načina života (koji smo sami birali, hahaha) i ja ne mogu prosto da izaberem da ne budem žena zmaj, iako prezirem to priznanje. Ono me podseća na sve ono što moram sama i uspevam samo polovično, na sve čega se odričem zarad nečeg važnijeg, na sve nedovoljno važno što bi me toliko ispunilo i usrećilo, ali nikako da dođe na red od prioriteta. Na sve kompromise koje svakodnevno pravim, balansirajući sa šest ruku na dve noge. Da zaradim, da zaštitim, da utešim, da objasnim, da nađem, dodam, donesem, obećam, ispunim.
Sve to radim polovično. Zato što je sve prioritet, nema izbora, nema kompromisa. Bacam se u talase i borim se da se ne udavim. Nema tu ni veštine, ni elegancije, samo batrganje. Ne žalim se, sama sam birala. Samo pokušavam da kažem da se ne primam na taj kult žene šestoručice koja sve može i stiže, jer to je prokleta laž.
A prioritet nad prioritetima (i kompormisima i izborima) jeste da znam šta je istina, a šta laž, jer je to ono što mi drži glavu nad vodom. Istina je čuvar mog razuma, majčinstvo je moje korenje u zemlji, frustracije su lepetava krila moje zmajolikosti. Pisanje je moj način da komuniciram sa istinom i laži, sa uzemljenjem i letenjem.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/taramilktea
Aleksina Đorđević
