Sa stanovišta metafizike, koja vam uz poznavanje stranih jezika, religije, filozofije, književnosti i umetnosti, jamči da ste obrazovana osoba, dok su sva druga temeljna izučavanja rezervisana za vašu profesiju ili ono od čega ćete živeti, dakle, iz ugla koji uključuje opšte obrazovanje, čovekovo ćutanje i povlačenje pred ljudskim talogom je u domenu mudrosti, a u samom hrišćanstvu, čovek koji istrpi uvredu, smatra se vitezom.
Teoretski, gorenavedeno, zvuči kao milozvučni, zatureni antički spis, koji igrom slučaja otkriva prekaljeni Šejn. Pošto je stigao na vreme da izvuče dragoceni svitak iz aligatorove razjapljene vilice, rukopis, koji će među mnoštvom blagotvornih uticaja pomoći i našim dušama da pronađu srodnu dušu ili nas naučiti kako da preživimo bez anestezije, razvijajući, eventualno kakvu štetnu zavisnost zbog iživljavanja zlobnih kolega i nesrećnih šefova, Šejn je uleteo u zamku jedne od nebrojenih grobarsko-poreskih organizacija koje se bore protiv mentalne uravnoteženosti i zdrave hrane. Ranjen, noseći neustrašivo čarobni pergament kroz vatreni obruč, morao je da utekne u polja džinovskog kukuruza od maline, svestan da iz zlobnih sadnica mora izjahati pravo u sunce koje ne zalazi i predati građu za spasonosnu knjigu slavnom bestseler piscu. Pisac će za tričavih par miliona dolara ispisati novu revolucionarnu teoriju o uzdizanju čitaočeve svesti na viši nivo.
Šta garantuje taj viši nivo svesti? Pa, novu frekvenciju, zaboga!, dobacuje odnekud menadžerka jalove fabrike i nastavlja da čita zanimljivo štivo ili još gore, da upražnjava navedene tehnike iz knjige sa edukativnim strategijama zasnovanim na surovom pozitivizmu, poznatijem kao odmah i sad. Ako se radnik, iza čijih leđa menadžerka stoji, nadgleda i motiviše njegov učinak pretnjama, onesvesti od iscrpljenosti, nema veze! Neka bi nastavila sa vežbama pravilnog disanja, između dve šlajfne siktanja. Dotični, onesvešćeni anonimus, putem srećne uredničke ili kakve druge interakcije s medijima, može još i postati zvezda. Mogao bi biti svrsishodno prosleđen u najgledaniju emisiju posle drugog dnevnika, koju vodi persona slična menadžerki, samo što zna da se ne kaže frekvencija, već: vibracija.
Stoga, vibrirajmo visoko da bi postavljali humanija pitanja, ako se nekim pakosnim karmičkim obrtom inkarniramo u televizijsku radnicu sa dubokoumnom borom na čelu, ucrtanom puderom i korektorom. Ta bora, stilski uklopljena s naborom na njenim cipelama, mora biti ubojita poput intonacije one prve, đavolom zaposednute male. Linde Bler, zapravo. Onog devojčurka iz pionirske verzije kojom je davno otvorena sezona filmova o zaposednutoj ženskoj deci u bioskopima pod otvorenim nebom, u kojima se neki tinejdžeri ljube, a neki prestrašeno gledaju u ekran kroz raširene prste.
Dakle, Lindinim tonom, voditeljka, zarad kolektivnog dobra, mora uperiti mikrofon u nesrećnog radnika, tražeći da joj pred milionskim auditorijumom spontano objasni zašto se njegov kolega obesio kada je izgubio posao u fabrici, umesto da se prekvalifikuje, edukuje i ostvari na neki drugi način. Ako je odgovor zadovoljavajući, lakonoga curica od pedeset leta, pustiće da odnesu nesrećnog gosta na nosilima, ako nije, odstreliće ga mikrofonom kao u “Igrama gladi”.
Milioni robotizovanih pozitivaca, koji paze na svoje misli i reči, sedeće zombirano i pratiti slične emisije ravnodušno, ne nalazeći nimalo demonizma u predstavama koje klimakterične devojčice izvode zarad navodne dobrobiti čitavog kolektiva, koji se mora svakodnevno osvešćivati putem sličnih ogleda. Negde iz pozadine možda se oglasi psovkom kakav čestiti prostak, ako psovanje na javnom mestu i u medijima uskoro ne zabrane. Nažalost, malo je čestitih prostaka danas, toliko malo da bi se mogli smestiti u jedan muzej, koji bi vodila vlasnica užasne i plemenite teorije, izgovorene u vidu novinarskog naslova. Čovek je loš, to je moje jevanđelje, reče nobelovka Elfride Jelinek, ne mareći za vibracioni nivo izgovorenog, rasturi koncepciju medija koji mirišu na sumpor i napisa još jednu knjigu o fabričkim radnicama, koristeći reč kurvanje veoma često. Nije baš opisivala naše zabiti, koje nemaju asfaltirane puteve, ni više od jedne škole na vidiku u zapuštenom krajoliku koji neguje đake-pešake, ali kao da jeste.
Prsata Elfride, kraljica autentičnosti, iskrenosti i filigranski otmenih neuroza. Sa svojim ispovednim porodičnim pričama o ludilu koje umesto mučnine, unose radost, sa suprugom s kojim se viđa jedanput mesečno, jer ne žive u istom gradu i u istom stanu, zbog opasnosti po njihovu individualnost. Blažena, izvorna, lekovita, uspešna, svetski priznata predstavnica kristalno prepoznatljive introvertnosti, tako retke i gotovo zabranjene kod naših sve rastegljivijih stvaralaca. I radnika u kućama bez struje i vode, bez isplaćenih plata, bez lekova, gde čestiti roditelji neće nauštrb razvoja svog deteta sticati nova znanja i birati između dva uobičajena posla, vrednija od fabričkog. Posla žrtve ili dželata u sredinama punim klanova i svodničkih navika.
Nijedna pristojna osoba, po cenu opstanka, ne bi trebalo da radi u medijima koji umesto razumne zapitanosti, donose presude i dele vizije i savete koje može podneti samo mitska proročica Pitija sklona kontinuiranom padanju u trans.
