Čuvanje uspomena je nešto kao arheologija jednog perioda vašeg života – ne tiče se samo uspomene na vezu i bivšeg partnera, nego se tiče toga ko ste i kakvi ste vi bili tada. Neke stvari, pretekle i sačuvane iz davno prošle veze, postale su vaše stvari, integrisale se u atmosferu i enterijer i čak vas više ni na šta i ne podsećaju, osim ponekad. Nemate jastuče koje se već godinama seli sa vama i nađe mesto na vašoj najudobnijoj fotelji, za koje ste gotovo zaboravili da je bilo njegovo, jer je već toliko dugo vaše? Ali sigurno imate nešto drugo. Raščišćavanje uspomena koje vas vezuju za prošlost ponekad nas spopadne tako radikalno, da pobacamo i ono što bi trebalo da čuvamo uvek, kao svedočanstvo jednog lepog perioda – jer uspomene čuvaju lepa sećanja.
Pisma
Ako nemate pisma, onda niste dovoljno dugo živeli, da biste imali uspomene, ili niste imali dovoljno dugu vezu. Jer uvek ostanu neke napisane reči, makar i u porukama koje jedno drugom lepite na frižider. Veza prirodno proizvodi materijalna svedočanstva o svom postojanju, osećanja prirodno teže da se izraze rečima, a reči da budu zapisane. Tako nastaju pisma, makar ne bila poslata poštom, nego uručena onda kada smo suviše pod nabojem da bismo razgovarali, pa nam je bilo lakše da napišemo pismo. Ali ako imate pisma i poželite da ih pobacate, smatrajući da treba da se oslobidte energije prošlosti koja je sačuvana u tim rečima, nemojte. Biće vam strašno žao. Jednog dana nećete umeti da dočarate unucima šta je to pismo, zašto su se ljudi dopisivali (umesto da četuju) i šta su uopšte pisali? A kad posle deset godina naletite na neka pisma iz neke veze iz prethodnog veka, osetićete se kao arheolog koji je nabasao na dragoceno otkriće. Bićete veoma ganuti i biće vam drago što ih niste pobacali.
