Čudno martovsko popodne. Potpuno nejasna gužva u Pekabeti. Krajičkom oka primećujem da svi kupuju neke testenine sa isteklim rokom i konzerve sardina. Nemam nameru da čekam red, uzimam dva kinder jaja i preko reda ih plaćam, na opšte negodovanje prisutnih. Kasirka ne obraća pažnju na njih, vraća mi kusur i počinje da plače. Ništa ne razumem…
Predveče – sasvim obično, u životu mlade mame čija deca imaju sedam i tri godine. Okupala sam ih i stavila u krevet. Besomučna zvonjava telefona prekida me u razmišljanju o sutrašnjem danu. Baka mog muža u euforiji javlja da je prekinuta serija Esmeralada baš u momentu kada dotična staje pred oltar. Kakav bedak… Oglasile su se sirene. Znak za vazdušnu opasnost. Lazara i Anju u pidžamama stavljam u auto i spuštam se niz Maksima Gorkog do Južnog bulevara. Možda u me đuvremenu, dok ne stignem do bake, tu čuvenu Esmeraldu i emituju, da se žena bar uda dok nam ne roknu bombu na soliter. Stajem pored trafike i kupujem cigarete, ili ono što je od njih preostalo. Ponovo decu stavljam na spavanje, sada već u tuđi krevet, ali važno da baka više nije toliko deprimirana.
Od te noći pa do početka juna, iako je već bio veliki dečak, Lazar je svake noći piškio u krevet. Tog istog, čudnog martovskog popodneva, Marija je izvela svog sina Nikolu na kej da vozi bicikl. Dete kao i svako drugo, Lazarev vršnjak, podjednako nestašan. Posmatrala ga je sa klupe i povremeno mu dovikivala da ne vozi brzo. U jednom momentu, izgubio je ravnotežu i pao. Marija je pritrčala i šokirana gledala kako mu krvari glava. Prevezen je u bolnicu. Lekari su joj rekli da rana nije toliko ozbiljna, i da će ga operisati odmah, razloga za brigu nema. Sela je u hodnik i čekala. Nije znala da se Esmeralda te večeri neće udati. Oglasile su se sirene. Znak za vazdušnu opasnost. Nije ga čula. U bolnici je istog momenta nestala struja. Agregat se nije uključio. Nikola je ostao autističan… Deset godina kasnije, Nikola i Lazar dobijaju poziv da se jave u vojni odsek. Nisam im dozvolila. Otišla sam u opštinu i prijavila da vojni rok služe civilno, ako je moguće u nekom vrtiću. Čudno su me gledali, a mene nije bilo briga za to.
Zašto sve ovo pišem? Obojica danas imaju dvadeset godina. Nisu usamljen slučaj, znam. Rat i dalje traje, neposredno u našoj blizini. Negde je neko pomenuo opštu mobilizaciju, pa mi pada na pamet da bi možda trebalo obojicu da prijavim. Cenim da će od njih nastati pravi ljudi tek onda kada postanu kolatelarna šteta. Nikola na moje reči ne reaguje. Ispušta čudne glasove i rešava ukrštene reči. Lazar na moj sarkazam odgovara da je cela njihova generacija još od poslednje epizode Esmeralde kolatelarna šteta. A ono što zaista imam da poručim, ako se opšta mobilizacija sprovede u praksi, jeste da će i Nikola i Lazar odslužiti propisanu zatvorsku kaznu. Da živimo u neko drugo vreme, ni jedno muško dete rođeno u Srbiji ne bi bilo adekvatno za janjičara!
Lutka Lutka Bgd – Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
