Na Facebook profilu moje radne grupe, koja nam služi za dogovaranje i ogovaranje, napisala sam pre nekog vremena:
“Ljudi ako ste vi sve ono što tvrdite da jeste, ja vas volim.”
Oni bliski meni znaju da lažni izlivi emocija u svakodnevnom životu nisu nešto čemu sam naklonjena. Dakle, ne grlim se sa drugaricama, više volim da ih nazovem ćurkama nego mico, maco, draga, najdraža, ne stavljam im na volove “nedostaješ/te mi”, ne držim se sa momkom za ruku dok šetamo ulicom, ne ljubimo se na javnim mestima, umesto “ljubavi”, dozivam ga prezimenom. Ipak, svaka moja drugarica zna da može da se osloni na mene u svakom trenutku, a momak da nijedna druga neće biti u intimnim trenucima (pritom ne mislim samo na seks, ali mislim i na njega) toliko strastvena i emotivna. Pokazivanje emocija na taj način nije nešto što sam sama sebi nametnula niti birala. To je moja priroda. (I to je verovatno u vezi sa tim da mi je odbojno sve što je lažno.)
Šta se desilo u trenutku ispaljivanja prethodno pomenutog posta!?
Ja sam zaista to osetila, na neki uvrnut način. Volim ljude, volim različite ljude, obožavam ljude koji se bave nesvakidašnjim stvarima, vapim za ljudima čudnih interesovanja, ali su mi podjednako zanimljivi i njihovi strahovi, konfuzije, paranoje. Uzevši nas skupa, to je organizovana gomila upravo takvih: kreativnih, ludih, uvrnutih, lepih, ružnih, namrgođenih, paranoičnih, koji studiraju menadžment i istoriju umetnosti, koji vole knjige i koji vole potpuno druge stvari.
Istina, taj moj post nije bio nešto naročito lajkovan. Ni to mi nije smetalo, jer je zaista bio bezuslovan. Delovao je na mene potpuno katarzično – posle njega sam se osećala nekako duhovno čistija. Nekoliko dana nakon toga, videla sam na istom mestu, post slične sadržine. A onda nekoliko dana nakon tog, još jedan. Komentari na njih su se nizali. Pozitivni svakako.
(Ne mogu sa stopostotnom sigurnošću da tvrdim da su to bile baš reakcije na moj post, ili puka slučajnost koja nema veze sa njim, ali volimo i imamo pravo da verujemo da se svet vrti baš oko nas, naših reči, misli i dela).
Usudi se da voliš
Ako je ovaj bezazlen post imao ovakve “rezultate”, zamislite kako bi bilo kada bismo našim najmilijima izražavali ljubav kad god smo u prilici, da li rečima ili delom. Oni bi se sigurno trudili da nam uzvrate, pa onda opet mi njima, pa oni nama… (Ovde ne ističem razliku između iskrenog i lažnog pokazivanja pažnje i ljubavi, jer nekad i to lažno ume da usreći, podstakne, nasmeje. Ipak biram, a mogu da biram, da ja budem tačka od koje će krenuti ovo drugo, iskreno, sa značenjem.)
Ne planiram da mašem rukom i vičem “Mir u svetu”. Ne planiram da pravim duhovnu revoluciju, ali me ništa ne košta da kažem “Volim te”.
Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše, sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.
