“I svako ima svoje razloge i neprestano se pita, s vremena na vreme šta ti razlozi vrede, jesu li to oni pravi razlozi da bi se krenulo baš onamo kuda se krenulo, radije nego drugde, radije nego nigde…” Semjuel Beket (Samuel Beckett)
I ja se često zapitam. Ne, ne stavljam prst na čelo, možda je to razlog zbog koga se uvek opredelim za nešto pogrešno. Ne razmislim dva puta pre nego što donesem konačnu odluku. Svesno radim stvari koje bi neki ljudi čak i nesvesno mogli da zaobiđu u širokom luku. Kažu: “Nisam svesna svoje nesvesti”. Neka im bude, ali ja znam da su moji razlozi moj način da drugima udaram kontru…
…da uvlačim dim cigareta samo zato što se nepušači pitaju kakva je svrha toga, a ne zato što mi cigarete zaista prijaju.
…da navijam za Partizan, jer su mi se nekada davno navijači Zvezde, a moji prijatelji, podsmevali zbog toga.
…da slušam narodnjake trezna, da bih pokazala folirantima kojima se “od takve muzike povraća” da upravo ona ume da prija i kada se ne popiju litri i litri alkohola, a onda oni, a ne ja, uz tu istu muziku, lome čaše, flaše i penju se po stolovima. Pravi neljubitelji narodne muzike, skidam vam kapu!
…da ispalim dečka, jer je suviše dobar, nežan i romantičan.
…da patim za dečkom koji je skot i koji me, kao takav, nije vredan.
…da se napijem do besvesti i ne znam za sebe, jer tako nešto “ne priliči jednoj dami”.
…da volim zimu, sneg i minus dvadeset, jer većina ljudi uživa u letu.
…da ćutim onda kada svi očekuju da bih kao novinarka trebalo da imam nešto da kažem.
…da pričam onda kada svi od mene očekuju da ćutim.
…da stavim pirsing i istetoviram se, iako znam da je to za mene samo prolazni hir.
…da ne plačem pred drugima, kako bih im pokazala da sam ja u stvari jaka.
…da plačem sama pred ogledalom da bih sebi dokazala da sam ipak slaba.
…da gledam horor filmove iako znam da noćima nakon toga neću spavati. I evo, već treću noć ne spavam…
I tako u nedogled. I sama se nekada uplašim dužine ove liste. Sama u sebi pomislim da preterujem. Ne izgovaram to naglas. I grešim, i idem glavom kroz zid, i patim, ali bez obzira na sve teram po svom. Idem upravo tamo gde ja želim, gde ja hoću, gde sama odlučim, “radije nego drugde, radije nego nigde”. Pa gde stignem…
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
