Kad zagazite u tridesete, čudne se stvari dešavaju. Što više doživljavate i shvatate, sve je više stvari koje još niste doživeli i shvatili, što se više trudite da imate razumevanja, to je manje stvari koje možete da opravdate i prihvatite. Počinjete da kontate zašto stari ljudi vrte glavama i gunđaju kako je svet lud i kako je sve otišlo dođavola. Što se više opirete, više je stvari koje morate da prihvatite. Svašta vam pada na pamet.
Da li je normalno da tako mrzim ljude? Jesu li svi stvarno toliko nepodnošljivi, ili je to do mene? Ma ne mrzim ja ljude, samo mrzim glupost. Da li je moguće da su svi toliko glupi?
Ništa mi nije jasno ovo sa kreditima. Ne moram da tražim pomoć od oca, znači stabilna sam i ne treba mi kredit. To je logično, zar ne?
Da li je moguće da će ovo što je meni sad super kul, biti totalno treš za neko vreme? Ili je već totalno treš za neke ljude? Da li sam ja onda kul ili treš?
Naći ću nekog bogatog i udaću se za njega i rešiću sve probleme zauvek. Još sam dovoljno mlada da se dobro prodam. Ili možda nisam?
Svi se poudavaše i poženiše! I kako ja treba da se osećam zbog toga? Da budem srećna zbog njih? E pa nisam. Mrzim ih i zavidim im. Koliko sam ja odlepila, nije ni čudo što nikog ne pronalazim.
