Drži se, klimakse, stižem. Mada sam mislila da sam stigla još pre dve godine, kad me depresija zgazila kao brzi voz, koji je protutnjao preko mene sa svim netipičnim znacima klimakteričnih promena. Bilo mi je muka, od jutra do sutra, kao da sam trudna, bila sam anksiozna pa depresivna, mesecima, neprekidno, kao da sam luda, srce mi se uzlupavalo i penjalo u grlo, kao da će da me rokne srčka. Ne mogu da tvrdim da sam posle bila normalna, kad je brzi voz protutnjao (a gazio me jedno pola godine), ali zato sada mogu da tvrdim koješta. Drugi krug tutnjave je u toku, a ja sam spremna i hvatam beleške.
I odmah da vam kažem, valunzi ne moraju da budu poplavni talasi nepodnošljive vrućine. Postoje i valunzi polarne hladnoće. I uglavnom se dešavaju uveče, kad se umirim, kad hoću da se ušuškam i ugrejem, da zaspim. Jasno mi je kako žene postanu alkoholičari u klimaksu – čašica, dve, tri, da se ugrejem. Jedno veče, pa drugo, pa treće… Ali ništa ne može da odagna led iz kostiju, dok valung ne prođe. Sedela uz šporet naložen toliko da me koža peče, ili ležala umotana u plišani kućni ogrtač, pokrivena sa tri ćebeta i dve, tri mačke – isto mi je. Hladno. Ma smrzavam se. Dah polarne hladnoće mi ledi dušu. I onda prođe, pa skontam da mi je u kući prijatno toplo i da je subjektivni osećaj hladnoće i toplote jedini relevantan, ništa broj stepeni. Sve je u glavi.
A u glavi ludilo. To valjda spada u one “promene raspoloženja” – kakav bahato ležeran opis ludila! Nisu to promene raspoloženja, nego šizofrenija, promena ličnosti. Srećom, jedna je normalna, ili barem, uobičajeno nenormalna, pa mi lakne kad se svičujem. Da imam više šizofreničnih ličnosti koje “menjaju raspoloženja” verovatno bih imala i neku ozbiljnu F dijagnozu i terapiju medikamentima. Možda bih je dobila i ovako, nego, ne tražim.
Dakle, osim valunga polarne hladnoće koji mi napadaju koštanu srž, postoje i šizofrenični valunzi, koji atakuju na identitet. Obuzme me ludački emotivni naboj, koji ne nalazi nikakav ventil u suzama, saleću me bolne i besne emocije i mračne i sumanute misli, dok intenzivno osećam suženje svesti i gubitak perspektive. U glavi mi je kao u tunelu i onda jedino mogu da vrištim u sebi – kao što volim da vrištim u tunelu – ali takođe bez osećaja da išta kanališem i ventiliram. Samo sam luda, ponekad i po pola dana, sa oscilacijama u naboju. Ponekad mi se valunzi sinhronizuju, pa se osećam kao ludak na Severnom polu, koji trči go po santama leda. I onda ludilo prođe, samo nestane, i ja cvokoćem, ali sam normalna, ili sam samo normalna i toplo mi je, i čudim se kao Alisa u zemlji čuda. Upadnem u svest i prisustvo i kod sebe sam i sve se pipam iznutra, da proverim da li sam realna. Sve radi, kao da pre pet minuta nisam bila totalno sumanuta.
