Pokušala sam da radim sa tom sumanutošću, ali isto je kao pokušaj da se ugrejem sedenjem uz vrelu peć ili umotavanjem u tonu ćebadi. Bezuspešno. Ništa dok ne prođe. Ali kad se led otopi i ludilo raspline, jasnoća je oštra i puna uvida.
Isto je kao sa alkoholisanjem. Znate ono “divan čovek inače, ali gadan kad popije”? To ne pije vodu. Demoni ne mogu da podignu svoje ružne glave, ako ih u čoveku nema. Divan čovek, kad se opije, postaje smešan i možda sklon da preglasno peva i grli sve oko sebe, ili se jednostavno umori i zaspi. Šizofreničar anestezira alkoholom svoju divnu stranu, da bi mračna mogla da preovlada i demoni se razulare. Pije, da bi mogao da bude gadan. Tako i hormonski cunami – barata onim sadržajima koje nosim u sebi. Ludilo se oslobađa, da bih mogla da ga se oslobodim.
Čiji su glasovi u mojoj glavi koji se bune, urlaju i besne, kao zavijanje vukova u zavijanju vetra u bespuću? Podižu se iz taloga mog emotivnog otpada, traže osvetu, traže borbu, traže satisfakciju. Sve sapete divlje žene moje ženske linije viču uglas, ne zato što žele da ja budem luda, nego što im je potrebno da ih čujem, da se oslobode. I kad se izvrištim iznutra, kad kažu šta imaju, kad dođem k sebi, razmatram njihove poruke, brojim njihove rane, nervne slomove i unutrašnja umiranja – sve je to moje nasleđe, moj prvobitni mulj, moja karma. Sve vas čujem i osećam, naravno da sam luda. Niko normalan ne bi ostao sa tolikim bolom. Znam šta hoćete od mene, počivajte u miru, sve vas čujem, sve vas razumem, sve vam opraštam, sve vas volim.
Nije bilo napada ludila već nekoliko dana. Verovatno sam ovaj krug izvozila. Idemo dalje, dublje, mračnije. Dr’ž se klimakse, stižem.
Naslovna fotografija: instagram.com/23rdapril_beclassy
Aleksina Đorđević
