Gde god da se pojavi, na sceni ili pred kamerom, glumica Vanja Milačič osvaja svojom energijom. Komedija, drama, opereta – u svemu se snalazi, oživljavajući nam brojne savremene i istorijske junakinje. Pored uloga u Narodnom pozorištu u Beogradu i Operi i teatru Madlenianum, Vanja je široj publici poznata zbog upečatljivih izvedbi u TV serijama Vratiće se rode, Gorki plodovi, Nepobedivo srce, Pet, Tajne vinove loze, Klan… Otkrila nam je razne zanimljivosti iz svog profesionalnog, ali i privatnog života, kao i o glavnoj ulozi u novoj komediji Godišnjica i predstojećoj obnovi drame Nana – obe na repertoaru Madlenianuma.
U oktobru, u Operi i teatru Madlenianum, održana je premijera komedije "Godišnjica" - u kojoj igraš Mimsi, koja sa suprugom Semom slavi četvrt veka braka - u istoj hotelskoj sobi gde su nekad odsedali pred venčanje. Šta se u njihovom odnosu promenilo za 25 godina zajedničkog života? Kako bi opisala njihovu vezu?
Život je konstantna promena, s tim što je i promena dobila ubrzanje. Ne postižemo da procesuiramo brzinu i količinu promena. Dolazak dece često ume da bude nesavladiva promena u odnosu dvoje ljudi. Pravo pitanje bi bilo šta se nije promenilo u njihovom odnosu. U toj centrifugi vremena, kad nam se telo menja drastično, kad moramo da farbamo izrastak na svakih 15 dana, ono što je konstanta je istinitost i hijerarhija u kojoj nam je porodica na prvom mestu. Moja Mimsi apsolutno voli svog čoveka kog je odabrala pre 25 godina, njega bira svakodnevno sa punom svešću o tome ko je on i u šta se pretvara, ostaje dosledna sebi i po cenu toga da ga izgubi ne pristaje na laž u bilo kom segmentu njihovog odnosa. Zato mislim da je ona heroina ovog komada, a naš svet je pun žena kao što je Mimsi.
U Madlenianumu nas prvog decembra očekuje i obnova premijere drame "Nana", po romanu Emila Zole. Šta je to što ovu adaptaciju razlikuje od prethodne?
E, to niko ne zna, to je nešto što će za sve nas učesnike biti veliko iznenađenje. Ono što znam je da će se pretopiti i poklopiti određeni likovi – našeg omiljenog Vlaste Velisavljevića više nema, moja draga Rada Đuričin više neće igrati, tako da biće pojedinih dramaturških intervencija, jer, na sreću, još uvek postoje ljudi koje niko ne može da zameni.
Čačansku publiku si ove godine oduševila na pozorišno-vizuelnom spektaklu održanom na gradskom trgu, gde si igrala Nadeždu Petrović, a čuvena je i monodrama "Nenapisana pisma" u kojoj si oživela ovu heroinu srpskog slikarstva. Postoje li osobine ili uverenja koja te povezuju s Nadeždom? Na koji način si je doživela?
Dve pune godine igram Nadeždu Petrović i mogu reći da sam usvojila mnoge njene principe koje ranije nisam negovala. Imam njenu hrabrost, istrajnost, upornost, ranjivost, sve ono što se u ovom instant vremenu ne ceni uopšte. Ovde umetnik postaje cenjen tek kad umre, valjda tad prestaje da bude pretnja. Nadežda je heroina ovog vremena, ali ne i vremena u kom je živela. Nadežda je začetnica Kola srpskih sestara koje je ovog meseca proslavilo 150 godina postojanja, ratna heroina i slikarka koja je ostavila ozbiljnu zaostavštinu ovoj zemlji. Frapantno je to da je većina njenih slika rađena na kartonu jer za platno nije bilo sredstava, pa se i njene slike bore sa prolaznošću. Kao i svi mi tragični efemeristi.
"Nenapisana pisma" je gostovala po brojnim gradovima Srbije. Šta je to što ovu predstavu izdvaja, pa joj se publika uvek rado vraća?
Nadeždina odbrana umetnosti, manifesti i pisma pisana pre 150 godina koja su danas živa i upotrebiva kao nikad pre.
Varvara Petrovna, Rahela Blejk, Marfa Jegorovna, Filipa Rasmusen… samo su pojedine uloge koje si tumačila u svom matičnom Narodnom pozorištu u Beogradu. Nabroj nam sve aktuelne predstave u kojima te publika može primetiti.
Imam sreću da u svojoj matičnoj kući igram u predstavama koje podižu lestvicu pozorišnih kriterijuma, u predstavama novog izraza i celovitog stava. Na prvom mestu inovativna opera Deca u reziji eminentne kompozitorke Irene Popović, a po romanu Milene Marković; zatim Očevi i oci u režiji Veljka Mićunovića, a po romanu Slobodana Selenića; Kovačevićev Balkanski špijun, Čehovljev Ivanov, Zli dusi Dostojevskog u režiji Tatjane Mandić Rigonat, Velika drama Siniše Kovačevića, Iranska konferencija Ivana Viripajeva.
U svojoj drugoj kući u Madlenianumu igram u Godišnjici u režiji Petra Jovanovića, opereti Pariski život u režiji Roberta Boškovića, komediji Feliks i Doris Olje Đorđević, drami Frida Kalo Ivane Vujić. Ponosna sam na repertoar koji igram, žanrovske i vizuelne transformacije koje donosim, iznenađenja koja umem svojoj publici da priredim.
Kad pomenemo ime Vanja Milačić, mnogi odmah pomisle na tvoju izraženu pozitivnu energiju. Odakle ona dolazi? Kako je neguješ?
Verovatno od nemanja vremena, selekcije bitnog od nebitnog, ljubavi – jer radim posao koji volim, svesti da smo prolazni i da nas već sutra nema, zahvalnosti koju imam i netaktične zaljubljenosti u život.
Na šta si kod sebe - profesionalno i privatno - najponosnija; i da li postoji nešto što bi promenila ili u određenom trenutku drugačije postupila?
Nisam izdala sebe svojim odlukama. Pozorištu dajem sve što imam, a verovatno bih u određenim trenucima birala drugačija sredstva na tom putu. Bila bih nežnija i jednostavnija prema sebi. Ne mora sve biti teško i komplikovano.
Da se vratimo kroz vreme. Kao devojčica si išla na časove glume, baleta, klavira. Glumu si diplomirala na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju. Pričaj nam o svom odrastanju u Crnoj Gori - šta je prva asocijacija na tvoje detinjstvo?
Klasičan balet je od mene napravio disciplinovanog vojnika sa širokim listovima. Moja profesorka Jasmin Škodlar Rac mi je stalno govorila: Vanja ispravi ris dok stojiš na poluprstima, imaćeš listove ko prozore. Evidentno je da je nisam poslušala. (smeh) Uvek sam znala da ću imati veze sa scenom, da ću se baviti poslom koji je vezan za scenu i javnost; ceo život sam na sceni bukvalno, ne metaforički. Pozorište je sublimacija svih mojih talenata, radnih navika, načina mišljenja, stila i estetike. Hvala mom profesoru Đagi Mićunoviću što me je prepoznao i omogućio mi da odrastem u pozorištu.
Profesionalnu karijeru si započela u toku studija - u predstavi "Gorski vijenac" na otvaranju nove zgrade Crnogorskog narodnog pozorišta. Potom su se uloge ređale, a neretko si bila i nagrađivana. Ipak, sa 22 godine si se za stalno preselila u Beograd. Koji je bio razlog za to? Kako danas gledaš na tu odluku?
To je definitivno najbolja odluka koju sam donela. Bila je doneta iz ljubavi, potrebe, nagona, strasti, želje za napredovanjem, promenom. Organska odluka. Moji koreni su u mojoj domovini, ali moja duša je ovde. Radila sam u Crnogorskom narodnom pozorištu predivne predstave Gorski vijenac Đage Mićunovića, Malograđani Paola Mađelija, Komedija zabune, Kokoška, Tri musketara Jagoša Markovića, Jerma Ljubosava Majere, Ženidba kralja Vukašina Milana Karadžića… Dobila sam ozbiljne nagrade za svoj rad i prirodno svoj pozorišni život prilagodila ličnim izborima.
Pored brojnih uloga u domaćim TV serijama (Vratiće se rode, Gorki plodovi, Nepobedivo srce, Pet, Tajne vinove loze, Klan…), više puta si pozajmila glas u animiranim filmovima. Kakav je osećaj znati da ćeš slavnom junaku, na ovaj način, utkati novu dušu? Da li postoji projekat koji bi, iz određenog razloga, izdvojila?
Sve što sam ikada odigrala, uradila, snimila je uticalo na to da se formiram, sazrim, menjam. Sve što me je u poslu uznemiravalo isprovociralo je da dođem do tačke u kojoj sam danas. Još uvek učim, grešim, padam, ustajem, tonem, izranjam, radujem se, patim. Verovatno će tako biti dok me bude bilo.
Šta radiš kad ne radiš? Postoji li ljubav prema još nekoj disciplini, aktivnosti, bilo čemu - što je javnosti manje poznato?
Kad ne radim – ne umem da se ponašam, stalno sam u nekoj međusferi. (smeh) Poslednjih meseci, kad završim sve obaveze oko dece, kuće i psa, sednem za mašinu i šijem. Volim leti da odem u moje selo na moru, sednem na pontu, gledam u talase, pijem kafu. Čitam knjige, gledam serije, idem na žurke, šetam, vozim bicikl, okružim se dobrim ljudima, gojim se od savršene hrane i budem u miru sa sobom.
Pored nedavne premijere "Godišnjice" i predstojeće obnove "Nane", pripremaš li nam još novih projekata?
Čeka me snimanje serije Škripac sa Bobanom Skerlićem. I to je to do Nove godine. Od januara će biti svega novog.
