Svi imamo traumatična iskustva, koja su nas malo “ušinula” ako ne i unakazila, ili barem slomila, tako da smo nakrivo zarasli. Bolest, gubitak nekog bliskog, razvod, porodično nasilje, ili bilo koja vrsta pretrpljenog nasilja – svi smo žigosani nekom traumam i nema merila za to šta je za nekog traumatično iskustvo. To može da bude i intenzivno osećanje nepravde i nemoći, u nekoj situaciji u kojoj ništa niste mogli da učinite, a koja se nije čak ni desila vama. Svi smo osetljivi i ranjivi i nosimo ratne ožiljke – dokaze da smo živeli, osećali, plakali, raspadali se i sastavljali. Neki od tih ožiljaka nikada nisu sasvim zarasli i uvek stvaraju naboj u nama, u situacijama koje su okidači. To ne znači da ne možemo da živimo, rezonujemo i ponašamo se kao normalne osobe, da zaslužujemo poseban tretman i da imamo prava da manipulišemo svojim slabostima. Dakle, traume nisu opravdanje, pre svega za sledeće stvari:
Nepreuzimanje odgovornosti
Iako su vaša osećanja realno izazvana nekim traumatičnim događajem, vi ste i dalje većinski vlasnik svog emotivnog života i glavni i odgovorni zastupnik samog sebe. Iako se zbog nekog drugog osećate loše, i dalje ste sami odgovorni za svoja osećanja. To znači da imate moć da shvatite, prihvatite, otpustite, oprostite, da olakšate sebi. Da izaberete razumevanje i otpuštanje, umesto položaja žrtve kojoj se nešto dogodilo ni krivoj ni dužnoj. Neka iskustva nam svima sleduju – svi gubimo voljene osobe, pre ili kasnije, svi iskusimo ostavljanje, slamanje srca, odbacivanje, osudu. I dužni smo da prihvatimo ono što nam je dato, ili nametnuto i da vidimo šta možemo sa tim da učinimo. A vi možete to učiniti dragocenim iskustvom, koje vas je uputilo putem svesti, saosećanja, prihvatanja, putem ljubavi, rasta i razvoja. Vaša sreća zaista jeste samo vaša odgovornost.
