Zašto uvek na kraju ispada da se ispod glazure lepog vaspitanja i ponašanja krije septička jama unutrašnjih sukoba, zmijarnik otrovnih namera, radioaktivni otpad neispoljenih osećanja? To se sme, to je poželjno, tako treba, to je kulturno… Ok. Ali uglađenost tako često krije primitivizam, a on tako često eruptira ispod tanke korice lepog vaspitanja…
Suzbijanje, uslovljavanje, kažnjavanje, potiskivanje – užasi vaspitanja, kojima se oblikuje lepo ponašanje. Koje te doživotno osakati, ako nisi dovoljno hrabar i svestan da svoje buntovništvo bez razloga transformišeš u slobodu izražavanja, da osvojiš neposrednost i otvorenost, koje su, u ovom uskogrudom, licemernom i malograđanskom svetu, deklarisane kao “previše”.
Previše puta sam čula da sam “previše” ili da je neko “previše” – otvoren, komunikativan, emotivan, slobodan, neposredan. Svi najviši parametri emotivne inteligencije u ovom zaglupljenom društvu su preterani. Pa tako nije pristojno glasno se smejati i skakati od sreće, kao ni otvoreno plakati i tugovati. Osim ako se ne radi o pobedi reprezentacije. Ili gubljenju za poen. E, tu je ispoljavanje preteranih osećanja sasvim prihvatljivo, jer nacionalni ponos. Dobro je što je tako, jer kako bi inače muškarac mogao da plače i jauče ili se prevrće kao kuče, da nije sportskih poraza i pobeda?
Stereotipi emotivnog uslovljavanja, ženama daju moć da manipulišu pokazujući svoju slabost i povređenost – muškarci su slabi na ženske suze – a muškarcima se dozvoljava da ispoljavaju osećanja samo kada je u pitanju moć (ili osujećenost). Dreknuti, tresnuti, ispoljiti bes i ljutnju, društveno je prihvatljivo ponašanje za muškarca, dok se žena koja ispoljava bes smatra neženstvenom i goropadnom. Ok, ima to neke veze sa količinom i balansom muške i ženske energije u svakome od nas, ali biti sto posto muževan i sto posto ženstvena, prosto je karikatura likova koje pokušavamo da odigramo.
On lupi šakom o sto, a njoj zadrhti donja usna i oči se napune suzama. Onda se on oseća krivim, pa krivi nju što se tako oseća, pa je ili zvekne ili odbrambenu agresiju kanališe kroz strast, a kad je tresne ili se kresnu, onda on opet zna da je muškarac, pa je miran, a ona može da dobije sve što hoće umiljatošću i slatkoćom. Grub i čvrst muškarac meka srca i meka i nežna ženica koja ga vrti oko prsta jer je iznutra gruba i čvrsta, to je ta karikatura muško-ženskih odnosa, koju nosimo u genima i ili se borimo protiv nje, ili je odigravamo. A često i jedno i drugo.
Dok traje borba, ne može da dođe do transformacije – dok se bijemo protiv stereotipa, ne možemo da razlikujemo one momente koji su uslovljeni samom prirodom, od onoga što je uslovljeno vaspitanjem, nametanjem, očekivanjima.
