Strahujući oslušnuh septembarski zov ptica slomljenih krila. Nagoveštaj njenog galopa na užarenom, sveže osunčanom asfaltu našeg rodnog grada. Moj pogled uprt u božanske vrhove, tiho strujanje vazduha u čeličnim grudima, stisak ruke đavoljim pokoljenjima. Sve će to odneti bujica, moja mila Gospođica Večna.
Poluispijena čaša dobrog vina i nikotinski oblak nad mojom glavom, a u mojim šakama zverski zgrčen papir jučerašnjih novina. Tako je uvek bilo sa njom – život utemeljen na staroj, propaloj slavi. Moja posesivnost. Moj greh. Njena boljka. Ponor. Zrak novog života bez nas.
Pre nego što će moja gimnazijska ljubav naručiti crni čaj sa mlekom, želim da znam koga je ušuškala na svom krilu baršunastih molitvi. Njeni vapaji su prošpartali tuđim stazama i suicid propasti oduzeo mi je dah. Pre 20 godina. Sećam se njene kose boje zlata, koja je obasjavala tmurne zidove stare građevine poljuljane školskim nevoljama i najslađim došaptavanjima.
Čekajući mene, izgubila bi sebe
Vazduh oblikujem ovalom njenog lica i konturama tela kojim struje snaga, volja, moć, lepota i nemir. Mojoj najdražoj Gospođici Večnoj iscrtavao sam destruktivne epizode i nakon toga ubirao plodove najlepših voćki, grizao, lomio, borio se – uvek protiv sebe. Ona je izmakla mojim prstima i svojim uzdasima se vinula u sigurnije sklonište. Kriv sam što je otišla. Dok katran i nikotin u paktu sa vinom kroje zatamnjene vidike utihnule radosti prisećam se njenih ruku. Nežne, blede, sa dugim prstima i uvek oblikovanim noktima. Te ruke izborane radošću i vrednošću vajale su svet lutalicama, grešnicima i otpadima ljudskosti – ona je uvek preko usana previjala nežne reči utehe i podrške.
Njene ruke i njene usne – moj afrodizijak. I premda sam ljubav servirao mnogima, sve je gušio rat latentnog besa. Njen miris zauvek utkan u nozdrve ovog bednika. Kockara. Psa! Molećivi pogled luta i zaustavlja se na našoj gimnaziji. “Čekaću te, moja buco, kraj Prve gimnazije…” Snegovi su vejali, a njen šal nije izronio iz mora lica koje sam mrzeo, jer nisu ono moje najmilije. Vijuge mog slabog bića ubija sećanje, a opet mu se rado predajem. Čujem: “Mili moj.” Varka. Životno sivilo opet igra protiv šarenila mog lucidnog bivstvovanja. Da sam samo bio mudriji…
O, kako su kiše bile lepše pre 20 godina! Njene igre sa kapima kiše, ples sa zvezdama padalicama, čitav moj život u ta dva smaragda. Ram moje Gospođice Večne nijedna nije razbila. Moj požuteli brk još uvek pronalazi snage da se nasmeje njenom namrštenom licu koje je, nakon samo par sekundi, poprimalo oblik najpoletnijeg ognjišta sreće. Mila moja Večna… Moj najdraži opijat uspeo je da izmakne provaliji mojih sladostrasnih hitanja na niske prestole.
Njen mladež iznad usne na levoj strani lica darivao je najsočnije poljupce. Boginja je krila nisku bisera u ustima, i mada je bila svileno nežna, umela je njima da ujede i pokida. Evo, oslušnite moj zov propalice. Sudbina mi se osmehnula, ali u isto vreme pljunula u lice – vidim je, ovog puta je to stvarno ona. 20 godina starija moja Večna. Na levoj ruci nešto blješti i potapa mi horizonte – vrtoglavica, ponor, potvrđena infuzija nadanja, moja propast. Vapim za gutljajem vina, ali i ono me je izdalo.
Kada je koračala školskim dvorištem nije mamila poglede, svi su bili moji. Krunisao sam je najopojnijim mirisima jorgovana. Klavir je uvek svirao melodije njenog promuklog glasa. Pero je ispisivalo njene reči. Slike su poprimale njen oblik. Vino je od svake žene krojilo nju. Cigarete njenu kosu. Ona. Njen. Njena. Njeno. Začarani krug oblikovao je i mene dugo posle njenog odlaska. O, naravno da sam joj želeo porodično ognjište ljubavi i spokoja. Znam da to nije moglo biti moje. I priznajem da sam uvek ljubomorno čuvao njenu levu ruku u srcu, iako ju je mećava nemogućnosti odnela drugom. O, naravno da sam to naslućivao. Zato sam i spalio svako njeno pismo. Svako.
I kada je odlazila činila je to najlepšim koracima
Sada, dok me grli, u meni se bore strast i bes. Lepo je znati da moje telo i dalje oseća i podrhtava. 20 godina je bilo gruba mašinerija za telesna uživanja i veštačke rajeve. Pogledao sam je i osmehnuo se. Poljubio sam je u levu ruku. Suza je zaiskrila u njenom oku koje odaje nesigurnost. Kako samo drži tu šolju crnog čaja. Mila moja Gospođica Večna. Sada je pored mene. Ne pronalazi verbalni kutak za rušenje moje radosti i ne pokorava me svojom radošću. Ona je tu i nežno me miluje pogledom. Naše priče, naš osmeh, iskre iz očiju i dodiri ratoborno struje vazduhom i podižu belu zastavu. Sada sam se predao, poražen njenom lepotom i srećom. Ostavljam je radosnijima.
Tihim koracima odlazim od najmilijeg bića. Odlazim desnom stranom, leva me je dotukla. Mala, plava, nasmejana i najsjajnija gimnazijalka uvek je ukrašavala prvi red i levu stranu svake odeljenske fotografije. Blještala je levom stranom mojih grudi. Pobegao sam u haljini cirkuzanta. Njena glatka ramena me proganjaju – zauvek će ostati moj anđeo uspavan na dlanu. Otmeno sam izgubio. Ljubav i mržnja su na crti, ali ću je stoletno obožavati bez daljih smešnih nadanja.
Kristina Živanović – “Ovo sazvežđe je za nju – provincija”. Doza kofeina za dobro jutro joj ne dozvoljava da uguši ambicije i snove, jer svaki dan je novi početak i ukazana prilika da život modifikuje u prijatan ambijent dostojan najvrednijeg detalja – osmeha. Student kragujevačkog Univerziteta, novinarka portala Ritam Grada.
