Jutros me je kolega podsetio na ovu, na prvi pogled tužnu istinu, a suštinski otrežnjujuću činjenicu: “Ne treba mi niko i sve moram sam/a” – zapravo znači: “Moja sposobnost da verujem drugima je toliko puta povređena sistematskim izneveravanjem mog poverenja.” U nešto slobodnijem prevodu to može zvučati i: “Snalazim se kako znam i umem, ali ni za živu glavu se više ne oslanjam na druge“. (Postoji i druga strana ovog procesa, neselektivno poverenje i nemogućnost postavljanja jasnih i stabilnih granica, no, o tome drugi put.)
View this post on Instagram
Nakon takvog iskustva, prirodna reakcija u nameri samozaštite od razarajućih efekata primarnog bola je nemogućnost da drugima ukažemo poverenje. Nije reč o ponosnom odbijanju, već o nesvesnom protektivnom obrascu (mehanizmu zaštite). On postaje poput drugog sloja kože koji nas sprečava da zaista živimo – nosimo ga kroz život bez saznanja da nam ne pripada i da možemo i bez njega. Drugim rečima, neprorađeno bolno unutrašnje iskustvo zaista ima sposobnost da nas zaključa u prošlosti i starim emocionalnim reakcijama, sprečavajući nas da budemo prisutni ovde i sada – gde su poverenje i konekcija sa (sobom i) drugima jedino mogući.
Klinička iskustva terapeuta različitih orijentacija širom sveta zaista pokazuju koliku ulogu igra rano detinjstvo u kasnijim životnim pitanjima i koliki je udeo nedostatka adekvatne emocionalne privrženosti po mentalno zdravlje, kvalitet odnosa i sveopšti kvalitet života odraslih.
“Ranije sam često sebi morala da postavljam pitanje da li će nam ikada biti moguće da shvatimo sav opseg i sve razmere usamljenosti i napuštenosti kojima smo kao deca bili izloženi. U međuvremenu sam saznala da je to moguće. Tu ne mislim na decu koja su očevidno rasla i stasala u uslovima zapuštenosti i zapostavljenosti. Tu pre svega imam na umu veliki broj ljudi koji dolaze na terapiju sa slikom srećnog i zbrinutog detinjstva. Gotovo sva ta deca bila su već u prvoj godini života „odrasla”, i mnoga od njih su već u uzrastu od jedne godine. (…) Morali su da se odlikuju snažnom i stabilnom samosvešću. Sve čega se late oni obave na zadovoljavajući, pa čak i izvanredan način; oni postižu uspeh gde god im je važno, ali sve to ne pomaže. Iza toga se krije depresija, osećanje praznine, samootuđenja i besmislenosti njihovog života.” – A. Miller
Uticaj traume, kao svojevrsnog nevidljivog fenomena sa i te kako vidljivim posledicama, ogleda se čak i kroz nivo individualne moždane biohemije usled čega neznatni broj ljudi poseže za stimulusima ili ka nekom vidu samolečenja. To se čini kroz brojne očigledne ali često i vrlo suptilne načine – od zloupotrebe različitih supstanci (duvan, alkohol, opijati), pribegavanja konzumiranju hrane (i bez fiziološke gladi), preko prekomerne fizičke aktivnosti do radoholizma – koji usled pozitivnih društvenih implikacija biva teško prepoznat i još teže promenjen. Ovi, i brojni drugi načini, nalaze svoju ulogu u pokušaju nadoknade nedostatnih neuroreceptora – kao fiziološke i psihološke posledice ranih iskustava odsustva emocionalne bliskosti.
Mada neuspešna i dugoročno štetna potraga za olakšanjem kroz tek privremeno suzbijanje tegoba, zapravo je sasvim legitimna potreba svakog ljudskog bića; okretanje onome što, makar i kratko, umanjuje bol, univerzalno je iskustvo svih nas. A istovremeno, ono za čime svi tragamo jeste: trajno rešenje.
“U odraslom čoveku je ostalo dete, večno dete, što se nikad neće uobličiti, nešto što traži neprekidnu brigu, pažnju i vaspitanje. To je onaj deo čovekove ličnosti koji želi da postane kompletan. Međutim, čovek našeg doba je daleko od celovitosti kao nebo od zemlje.” – Jung
View this post on Instagram
U tom smislu, jedini način da razumemo naša adaptivna ponašanja je da ih saosećajno istražimo i svesno proživimo. Bez osude, odbacivanja ili težnje da se pošto–poto promene, važno je da najpre prepoznamo tendencije koje su upravljale životnom putanjom i njihovu ulogu u individualnom iskustvu – kako bismo iskoračili iz lavirinta potisnutih emocija… To dalje vodi usvajanju emocionalnih kompetencija i razvijanju veština samoregulacije koje pomažu povratku u ravnotežu – ne samo u kriznim momentima, već kao alati kojima pojedinac samostalno i dugoročno poboljšava kvalitet svog života. Takav vid samoosnaživanja otvara ljudsku svest za viši stepen introspekcije – kao polaznu tačku individuacije (realizacije punog potencijala).
Taj poduhvat nije lak, ali uz porciju odlučnosti, strpljenja i adekvatne podrške može biti staza ka istinskoj slobodi. Slobodi koja nam pruža mogućnost da iskustveno spoznamo mudrost naših emocija i lepotu intimnosti – životne kvalitete na kojima se temelji poverenje, vredno svakog truda.
*Različiti terapijski pravci pristupaju pomenutim temama sa različitih teorijskih pozicija. Ovo je samo jedno, iz lične perspektive dubinsko i sveobuhvatno sagledavanje, koje se ni na koji način ne suprotstavlja bogatsvu raznolikosti razmatranja već ohrabruje lekoviti dijalog pristupa i iskustava.
Naslovna fotografija: instagram.com/couplesmagazine
Nataša Nikolić
Nataša Nikolić je učiteljica joge i meditacije, holistička terapeutkinja i diplomirana sociološkinja. 2010. godine osnovala je Holistički centar i edukativni prostor Chandra u Nišu. Više informacija o njenom radu možete naći na njenom sajtu i Instagram stranici.
WELLBEING je nova kategorija WANNABE MAGAZINE-a,
kreirana sa ciljem postizanja životnog balansa kroz edukaciju o dve glavne kategorije blagostanja - fizičkom i
psihičkom/mentalnom čime želimo čitaoce da motivišemo da naprave promenu i da ih usmerimo u pravcu novih
lifestyle navika sa pozitivnim uticajem na njihovo zdravlje.
Saznaj više o svim WELLBEING temama na LINKU.
Prati WANNABE MAGAZINE na
