Ne volim ljude – volim čoveka. Nekada on ima mladež na obrazu, nekada suva usta. Nekada je gorak, ili se glasno smeje. Ne drži velike govore, ali se kao dete oduševljava na voljenu stvar. I čovek je biće od semena, potrebni su mu i sunce, i kiša, često i govna da bi nikao. A šta (p)ostane od njega, vreme prosudi. Nisam voleo Dragana Kecmana. Bilo bi licemerno da tvrdim drugačije. Iako sam ga dugo poznavao, nikada nismo bili više od tihog poznanika jedan drugome. Ipak, nekada je za poštovanje važniji minut tišine nego sat razgovora. A razgovora sa njim više neće biti, Dragan Kecman je mrtav. Ali, njegova – “lepota će spasiti ovaj svet”.
Kecman je rođen 1956. godine u Kučevu. Likovni smer, na Višoj pedagoškoj školi, završio je u Beogradu. Biografski, umro je 2008, umetnički – nikada. Godinu ili dve nakon toga, ne sećam se najbolje, sećanja su varljiva kao i ljudi, stajao sam u galeriji Centra za kulturu u Kučevu i slušao uvodne reči direktorke o Kecmanu, njegovom životu, slikama… Osećajući nalete teskobe, jedan za drugim, kao da su platna na zidovima oživela i krenula ka meni, narastajući i sužavajući prostor, čineći da jedva dišem. Umetnost je zagrmela, poslednji put. Kecman je bio umetnost. Sirova i surova, ona koja nosi samu sebe na pogrbljenim leđima, poput njegovih. I bilo je mučno slušati reči, tvrdnje, hvalospeve od strane određenih ljudi. Spuštene glave, razmišljao sam o licemerju života, o činjenici da pola mog rodnog grada ima neku od slika Dragana Kecmana, često poklonjenu, a na izložbi je tek dvadesetak ljudi, i to govori o nama, ne apstraktno, već suštinski perverzno. Svet je oduvek funkcionisao u kontrastu, zašto bi sada bilo drugačije. Od njegovih slika su se, ionako, više obogatili posrednici i trgovci umetninama nego on sam. Svi su tražili mogućnost da otkinu parče njegovog mesa, na ovaj ili onaj način. I on ga je davao, često na srebrnoj tacni, ako se hrane njime, neka to bude gospodski. Iz priča sam saznavao kako je svaka politička delegacija odlazila odavde sa njegovom slikom u gepeku limuzine, poklonjenom ili ne, to ne znam. Ipak su to, na kraju krajeva, priče drugih o njemu. A ljudi vole da pričaju. On je radio.
Pokušavam da vratim sećanja i sklopim ih u nekakav smisleni mozaik, ali ne uspevam. Ostaju samo kadrovi, isečeni sa filmske trake i razbacani po betonu sećanja. Slike. Džojsove. Ne znam kako je dobio nadimak Džojs, ali, nakon svega, kako vreme sleže, dobija svoje značenje u meni. Dugo je radio kao nastavnik likovnog u osnovnoj školi, a na završetku jedne školske godine, zaključujući nam ocene, okrenuo se prema meni i rekao “Tebi dajem pet samo zbog drugih ocena, ne zaslužuješ više od četvorke.” Dugo sam ga mrzeo nakon toga. Onako, ljudski, povređene sujete. Ushićenje i bol imaju podjednaku snagu noža, oba se duboko zariju u nas i izmene geografiju našeg bića. I trebalo je dosta vremena da savladam najtežu njegovu lekciju. A bio je blag, nisam zasluživao ni trojku. Kasnije, desetak godina nakon toga, naši susreti su blago učestali. Radio sam u kafeu koga samo uski prolaz odvaja od visokog zida Centra za kulturu. Kada bih začuo udarce štapa o oluk, samo bih otvorio frižider, uzeo dva hladna piva i otišao do prolaza. Dragan bi konopcem spustio niz zid uvezanu plastičnu kesu sa dve prazne pivske flaše, koje bih ja zamenio punim, i on bi kesu povlačio gore. Usput bismo progovorili pokoju reč, tek da ispunimo procep između nas. “Radiš? – Radim. Ti? – Evo, mažem. Piši to tamo. – Ok.” Pisao sam, uvek je uredno plaćao nakon nekog vremena, ostavljajući dobar bakšiš. Nije bilo potrebe da ga potkradamo. Ali, verovatno jesmo, opravdavajući to borbom za goli život. Zlo uvek polazi od toga. Ne znam da li je voleo da pije, ali je pio. Postojali su periodi kada bi dolazio sam, ili sa prijateljima, iz dana u dan, i naručivao nešto od alkohola, jedno piće, drugo, treće… Uglavnom je on plaćao, novac ga, verovatno, nije posebno interesovao, jer je oružje malih ljudi, a on, i kada je vodio bitke, vodio ih je sa sobom. Mogao je dosta da popije i, nakon toga, jednostavno, ode. Nakon takvih perioda nisam ga viđao mesecima. Zato bih, katkad, u slučajevima kada nije bilo posla, sedao sa njim i razgovarali bismo o koječemu, a, jednom prilikom, na moje ogorčenje visinom cena umetničkih dela, samo je procedio “To je sistem. Ne možeš to da promeniš… I, mali, ne seri više.”
Kasnije je radio u ateljeu, na obližnjem trgu, preko puta kafea, i ponovo su nam se putevi mimoišli, sudarajući se sudbinski tek kada bi došlo vreme da ponovo učim od njega. Veoma retko sam svraćao tamo, u poslepodnevnim časovima, pri povratku s posla, krišom bih bacio pogled kroz staklo, i, u slučajevima kada bih osetio potrebu, ulazio sam unutra. “Gde si…” dobacio bih mu. “Sedi,” rekao bi, “hoćeš da piješ nešto, da idem da ti naručim”. “Neću, ne mogu,” promrmljao bih, “ako hoćeš ti kafu, pivo, da ti uzmem?” “Beži, bre, tamo” zacerekao bi se, odbijajući da mu platim piće. Retko smo popuštali jedan drugome. On, iz razloga što je voleo da plaća, ja, učeći se da to ne iskorišćavam. Povukao bih ka sebi pepeljaru punu pikavaca, zapalio cigaretu i gledao slike, udišući miris terpentina. “Šta slikaš to?” pitao sam ga jednom, prikrivajući nezadovoljstvo izborom njegovih tema na radovima. Plašio sam se da mu to kažem. “Meni je ona grnčarija gore na zidu, obavijena paučinom, kao maglom, zanimljiva, zašto to ne naslikaš?” “Već jesam”, procedio je. Osetio sam ljutnju u njegovom glasu. Tada nisam shvatao. Spustio sam se na stolicu i zaćutao. Iz starog kasetofona je uvek dopirala tiha muzika, po stolu su bili razbacani časopisi, isečci iz novina, stare fotografije, kutije cigareta, ponekad, flaša belog vina i kisele vode izvile bi se nad tim prizorom, skrivajući ga, kao zid. Nismo puno razgovarali, on nije prestajao da radi, a meni je bio potreban samo tren mira. Ovde je svako nalazio svoju vrstu utočišta, često sam viđao njegove prijatelje tu, i pretpostavljam da je sa njima više razgovarao. Ne znam o čemu. Meni je, kada sam jednom spomenuo nešto u vezi političara, rekao “Teraj to sve u pičku materinu”, i te kratke rečenice, ti iskrzani razgovori u mom sećanju su jedino što je ostalo. Izgleda da nam je ćutanje najbolje išlo. A onda, jednog dana, ušao sam u njegov atelje, proverivši prethodno da li je sam, i rekao “Trebaš mi.” Podigao je glavu i pogledao me preko ramena, povijen pred platnom, svojim molitvenikom, sa kožnim prslukom na sebi. Bilo je hladno u ateljeu. Izvadio sam iz sveske fotografiju i pružio je ka njemu. “Želim da joj poklonim portret za rođendan”, jedva sam izgovorio, osetivši svu neprijatnost sveta u sebi. “Znaš da ne radim portrete”, progunđao je, češajući bradu. “Retko to radim,” nastavio je, “ne volim kada mi se svakojake babe nacrtaju ovde zbog toga.” “U redu,” povukao sam se, “nisam znao da je tako.” Unervozio sam se, nisam želeo da mu smetam. “Daj to ovamo,” skoro mi je istrgao fotografiju iz ruke, “uradiću ti.” “Koliko će da košta, znaš da nemam…” “Donesi mi samo za materijal i par piva” prekinuo me je, rekavši cifru. “Do kada ti treba?” “Tri nedelje.” “Ne brini, biće gotovo do tada,” nasmešio se, “briši sada.”
I bilo je. Kada sam došao po nju, izvadio ju je uramljenu i pružio mi. “Čekaj da ti nađem neki papir da je ne nosiš tako do kuće, ti se posle snađi.” Otišao je pozadi, u prostoriju u kojoj drži većinu svojih radova i vratio se sa rolnom braon pak papira, obavili smo je i zalepili trakom. Pružio sam mu novac, a zatim i ruku. “Hvala ti, ovo mi jako znači.” “Znam,” promrmljao je, “video sam vas. I ne tupi više, majke ti.” Nasmešio se, kao da je sve razumeo. Na kraju, sticajem okolnosti, njen osmeh prilikom otvaranja poklona nikada nisam video. Ali, to je manje bitno. Mogućnost koju mi je on pružio za taj osmeh je nešto što se urezalo u mene, kao kad povučete nožem preko školske table i zauvek je izmenite. Takve su bile lekcije koje sam dobio od njega. Ušavši, nakon izvesnog vremena u atelje, primetio sam neke slike i zagledao se u njih, izustivši “Kad si ovo radio, ovo ne liči na tebe.” Prasnuo je. Prekinuvši slikanje, ispružio je ruku sa četkicom, uperivši je u pravcu slika. “Kako ne liči, vidi se iz aviona da je to moj potez! Gledaj malo!” Ćutao sam, pomalo uplašen, prvi put sam ga video ovakvog. Muvao sam se po ateljeu nekoliko minuta i izašao. Osetio sam se postiđeno. Razmišljam sada, možda je to bio trenutak njegove sujete, možda tuge i besa, izmešanih kao boje, u osećaj neprepoznavanja njega samog s moje strane. Ne znam zašto je to očekivao od mene. Ali, njegova reakcija me je naterala da ne govorim olako o nečijim radovima.
Kasnije su se naši susreti proredili, život me je odveo na drugu stranu. Poslednji put smo zajedno popili piće u nekom kafeu u Požarevcu, pričao mi je kako ima izložbu u Italiji i razmišlja da li da ide na nju. Ne sećam se da li je otišao. Znam da je platio to piće. Nakon nekoliko godina je oboleo od raka. Ali nije prestajao da radi. Moji dolasci u njegov atelje su bili sve ređi, sve kraći. Pitanje koje sam najviše želeo da mu postavim, kako si?, nisam mogao, bilo je besmisleno. Duboko u sebi, znao sam da će umreti, ali me to nije doticalo. Nisam mogao da osetim žaljenje zbog toga. Bio sam srećan što sam zdrav, tugu sam ostavio osobama bliskim njemu. Jedne večeri, svratio sam do njega i pozvao ga da pođe sa mnom na otvaranje jedne izložbe konceptualne umetnosti. “Konceptualna umetnost,” podsmehnuo se, “beži tamo, to sam radio pre 20 godina, šta mi izmišljaju toplu vodu.” Ne znam zašto sam to shvatio kao da je konceptualna umetnost izgovor za lenjost jednog stvaraoca. Možda zato što sam ga, radeći u kafeu, brišući čaše i spremajući se da krenem kući, viđao u zoru kako dolazi da radi. Začuo bih brujanje motora njegovog belog juga, i pogledao ka ateljeu. Ulazio je unutra zajedno sa svežinom jutra, izlazio kasno u noć. To je bio njegov život. Makar onaj deo koji poznajem. Dan je bio topao kada sam ga poslednji put video, sreli smo se na ulici, oko podneva, bio je izašao iz ateljea da kupi nešto. Izgledao je jako loše, upalih obraza, mrtvačke, sive kože, pogrbljen više nego inače, osušen i smežuran kao neka istrulela voćka. Pružio sam mu ruku, pitajući ga šta radi. “Mažemo, mažemo…” i ni reči žaljenja. Pogledao sam ga u oči i video jebenu svetlost čoveka koji ne odustaje. Možda mi se pričinilo od sunca, odsjaja vodnjikavih očiju, ili samo želje da verujem u tu svetlost. Nikada neću saznati. Ubrzo nakon toga je umro, a ja na njegovu komemoraciju nisam otišao, zato što ne volim ljude.
“Po prirodi tih, gotovo nenametljiv čovek, Kecman je svojom eruptivnom energijom i talentom probio sve barijere tvrdokorne lokalne sredine i vinuo se u neomeđeno nebo umetnosti na kome, kao trag, ostaju prepoznatljive slike, slike… slike.” – Vojislav Marjanović
“Kecman ima redak dar da predmete i bića, makar kako nam bili strani i tuđi, učini jednim potezom bliskima i skoro rođenima.” – Milja Trifunović
“Kod Kecmana postoji laboratorija kao kod Dostojevskog sa receptima za dobrotu, za suludi svet, za svetaštvo i padanje, za samoću, za uzdizanje i ponor misli. On sve zna i mora da pati, ne može sve da objasni. On je nad ponorima misli događaja i strasti. Kamen je događaj i strast, on je i padanje i lepota, samoća i tajna… svetlost zvuka u tami… ćutanje i pouka.” – Branko Manas
“Ako bi se slike Dragana Kecmana analizirale po metodama velikog francuskog teoretičara i estete Etjena Surioa, onda bi se ponajpre spoznale vrednosti ovih slikarskih tvorevina. Naime, Surio insistira na višeslojnosti slike analizirajući sadržaj, likovnost i emocionalnost. Kod Kecmana je u svim slikama sadržaj jasno naznačen i izrečen načinom fantastične figuracije.” – Sava Stepanov
Ovo su neke od reči iz kataloga povodom izložbi Dragana Kecmana, a koje mi je pružila njegova supruga. Ne znam koliko istine ima u njima. Dok ih prelistavam, pitam je o istinitosti jednog događaja. Potvrđuje, govoreći: “Da, bilo je to jedne godine na beogradskom Sajmu, stajala sam kraj njegovih slika, Dragan je bio otišao negde. Prišla je grupa umetnika i, razgledajući njegove radove, pitali su me koliko mu je godina trebalo da naslika ove slike. Godinu dana, odgovorila sam im. Nisu mogli da razumeju kako je to moguće.” Smeje se dok govori o ovome. I sam se smešim, pomislivši kako bi možda i razumeli, samo da godina ima 730 dana. Dragan Kecman je imao izložbe u Nemačkoj, Italiji, SAD-u, zemljama bivše Jugoslavije, a njegove slike razasute su po svim kontinentima sveta. Iza sebe je ostavio ćerku, suprugu koja brine o njegovoj zaostavštini, i svet u kojem je stvarao. Po njenim rečima, ljudi je zovu i pitaju, ili govore, kako su zbog nemaštine morali da prodaju njegove slike koje su imali.
I mrtav pomaže ljudima. Srazmerno truljenju njegovog tela, raste cena njegovih slika. I to je ironija života. Kao i činjenica da ni nakon tri godine od njegove smrti nismo uspeli da u Kučevu stvorimo izložbeni prostor u kojem će stajati slike Dragana Kecmana, dostupne svima. Ali, zašto bismo, svako je od nas već otkinuo svoj komadić mesa sa njega. Ljudi ne posećuju ni njegove izložbe. Zato ne verujem u njihove reči i hvalospeve o njemu. Verujem u njegove slike, i ono što vučem iz rasparčanosti sećanja. Njegova supruga mi je dala diskove sa nekim radovima Dragana Kecmana, ima ih na njima oko 300 – spartanska simbolika njegovog života. Obećao sam joj da ću ih obrisati kada završim. Nisam znao da ću slagati. Ostaviću dve galerije za sebe, jer mi je potreban njegov svet. Ne znam zbog čega. Ne osećam potrebu da govorim o njegovim slikama, već da gledam u njih. Neki su imali povlasticu da budu celog života u društvu velikih ljudi, budu njihovi bližnji, njihovi prijatelji; ja sam doživeo mogućnost da okrznem diva.
“Večiti kalendar” – Dragan Kecman (1956-∞)
Plava galerija
Zagasita galerija
Fotografije radova: Miloš Petrović
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
