“Želim da te vidim!”
Dobro poznat broj na displeju ekrana. Numerisan pod slovom M, kao MOJ, mada to ne piše, to znam samo ja. Premišljam se da li uopšte da odgovorim.
“Znam da razmišljaš, ali je stvarno bitno, moram da te vidim.”
“Kao i uvek, zar ne?”
“Dolaziš?” Na moje pitanje, uzvraća pitanjem. Tako tipično za njega.
U sekundi kucam poruku: “Dolazim!”
Dugo mi je trebalo, mislim se. Dođavola. Nek’ ide život.
I evo me, dobro poznat lokal njegovog najboljeg prijatelja, mesto skriveno od pogleda javnosti koja je bitna za naše živote… njegov život, tačnije. Nisam ni morala da pitam gde, to se podrazumeva. Ulazim unutra.
Za šankom sedi on, okrenut leđima. Stojim par sekundi i posmatram ga. Pruža ruku preko šanka i uzima dobro poznatu flašu, pije isključivo Jack Daniel’s. Puni čašu i prinosi je usnama. Odsjaj okruglog, zlatnog predmeta na domalom prstu desne ruke vrati me u realnost. Za momenat zatvorim oči i bolno se ugrizem za donju usnu. Krećem prema njemu… Zvuk potpetica natera ga da se okrene.
