Ustajem i krećem, stižem do vrata i hvatam se za bravu. Nije on vredan toga, šta ja radim ovde? Vrzma mi se po glavi dobro poznati repertoar koji preti da mi natera suze na oči.
Osećam ga iza sebe, hvata me za ruku u cilju da me zadrži. Samo me ne dodiruj, ne govori, ne laži. Neću izdržati. Ne ponovo…
“Hej, pa nisam tako mislio. Dođi ovamo.”
Poljubac. Način da me umilostivi, odobrovolji, zna to, zato se tako i ponaša. Znam i ja.
“Dokle ovako, ne mogu više.” Izgovaram drhtavim glasom. Samo da ne zaplačem, dovoljno sam nisko pala.
Mrtva tišina… nema odgovora, a ja čekam.
“Dođi za petnaest minuta u stan. Trebaš mi! Ja krećem odmah.” Ljubi me u čelo i odlazi.
Prilazim šanku, dovršavam njegov viski i sedam. Ponovo punim čašu, eksiram, a onda je snažno tresnem o zid. Tako mi i treba! Skliznem do poda i rukama obgrlim kolena. Pogled mi se već magli…
… dok koračam ulicom primećujem znatiželjne poglede na sebi ili mi se samo čini. Kao da svi oni upiru prstom u mene, kao da me krive, kao da znaju moj greh. A znaju li za moju bol?
Znam li ja za njenu?
Ona – osoba koja mi ga krade, od koje ga ja kradem.
Osoba čije ime ne mogu da spomenem, čiji lik brišem svaki put kada se nepozvano pojavi u trenucima očaja, griže savesti, zdravog razuma.
Ovo nije taj trenutak. Ovo je trenutak slabosti, potrebe, želje da ga zadržim još sat, dva za sebe. Trenutak kada gubim svoje dostojanstvo, ponos, celu sebe da bih se dala njemu, bez ostatka, bez žaljenja. Jer on je sada samo MOJ! Sada i opet ko zna kada. Znam to dok užurbano pritiskam dugme zvona na vratima broj 13…
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
