Ako bi život trebalo posmatrati isključivo kroz prizmu ugrabljenih i propuštenih šansi, kroz ljude uz koje smo stajali, koje smo napustili, koji su nas napustili, ako bismo svakodnevicu merili po onome što jesmo uradili, a ne i po onome što smo želeli, a nismo uspeli, onda bi i osećanja usmerena prema drugoj osobi trebalo da svedemo na čistu jednačinu jeste-nije i na tome završimo svoj emotivni polet ili pad. Međutim, kako čovek nije rođen da postupa po programu, zadatku, proračunatosti i naredbi, kako zidovi koje je podigao oko sebe kad-tad spadnu, slome se i uruše, neminovno je da će istupanje iz sebe proračunatog uslediti na neko vreme i da ćemo poželeti emotivni/duševni mir makar na dan, na noć, na tren.
Zapravo, nisam sigurna da li je neminovno. Nisam sigurna da li je to nešto što se događa kao reakcija bića na odluku uma ili se to i um pobuni pred samim sobom, pa sebi dozvoli izlet u emociju, polet u nadu, pad pred strahom. Ono što jesam sigurna jeste da smo jedni drugima potrebni – kao spas, kao sreća, kao istina, kao radost. Potrebni smo drugima na momenat, na dva ili na zauvek. Potrebni smo jedni drugima zbog muzike koja peva o ljubavi, zbog kreveta koji je napravljen za dvoje, zbog keja koji vapi za zaljubljenim koracima. Potrebni smo jedni drugima zbog Dunava koji se uskomeša kada mu se po površini ne razlivaju nasmejana lica. Potrebni smo jedni drugima zbog jutarnje kafe koja se pred odlazak na fakultet ili posao pije udvoje, zbog sreće koja, podeljena sa nekim koga volimo, bude još jača. Potrebni smo jedni drugima zbog ruke u ruci, ruke u kosi, budućnosti koja čeka da bude osvojena.
Po srce zatvoriti i skloniti, pa dokle stignemo
Igramo se stvarima, igramo se šansama, igramo odlukama, igramo se ljudima. Nadohvat ruke nam je sve što poželimo, nadohvat ruke su nam ljudi, da njima obrišemo pod, sudove ili život. Problem je što smo se previše zaigrali. Plašim se da ne zaboravimo da i mimo igre postojimo, pa se, željni nekih zamisli, izgubimo negde gde ne bi trebalo da završimo, sa nekim sa kime ne bi trebalo da budemo. Plašim se da ne odustanemo prerano od nekoga od koga ne bismo smeli, umara me ideja o ljudima koji se čekaju a nikako da se pronađu. Zašto smo i kada smo odlučili da smo jedni drugima tako nevažni, da smo lako zamenljivi i ništavni? Ko nam je dozvolio da na čoveka pogledamo kao na artikl, na namirnicu sa police marketa koje neće nestati, jer je magacin prepun robe? Postali smo ljudi-pijavice, ljudi-potrošači, ljudi-neljudi. I do kada tako, do koga tako?
Ljubavna matematika i ostale gluposti. Suze koje ne padaju, jer ih više nema. Osobe koje izbegavaju da vole, počeci koji trepere pred krajevima. Oni spojevi koje ne želite da ureknete pričajući o njima, oni zagrljaji koji se ne pokazuju javno. Večnosti koje staju u dane, životi koji će se odživeti mimo očiju javnosti. Strahovi koji će preuzeti ljubavi, samoće koje će pojesti strasti. Prošlosti koje će pojesti budućnosti. Patnje koje se ne zaceljuju. Ljudi koji će ostati sami, jer su odlučili da nisu potrebni drugim ljudima, da njima niko ne treba. I svi mi koji stojimo sa druge strane. Srećno nam.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
