Bila sam svedok sklapanja brojnih brakova. Kao malu roditelji su me vodili po kojekakvim veseljima. Mama me je svečano oblačila po svom nahođenju, što se meni nije uvek dopadalo, a u kolu bi me razvlačile tetke i ujne. Najviše sam volela deo s tortama, verovatno zbog umora koji bih osećala tokom dana, a torte su za mene značile fajront! Juhu, idemo kući! Svatovala sam tako s vremena na vreme ali sam, srećom, s godinama sama birala odevne kombinacije i naučila da đipam u kolu. Hvale me ljudi.
Prošlog septembra stigla mi je pozivnica za venčanje u Londonu. Sreća, sreća, radost. Britanijo, stižemo!
Napeta situacija. Šta obući, a ne preterati? Žene.
Britanci k’o Britanci – otmenost i glamur im je način života, a mogu misliti kako se oblače za tako bitne događaje. Opet – žene. Internet, časopisi, drugarice, bolja kombinacija ne postoji. Dobro je, posle nekog vremena nećkanja, razmatranja, većanja, haljina je kupljena. Mislila sam da nisam “klasično žensko”, ali prevarila sam se. Sve smo mi pomalo “klasične”.
Haljina – tu, kofer – tu. Spremna sam.
Uzbuđenje je veliko. Dan venčanja. Mladenci su odabrali idealno mesto za svoj najlepši dan. Fontmel Magna je selo, civilna parohija severno od Dorseta, koji se nalazi na jugozapadu Engleske. Ulice su uske i dugačke, kuće su niske, male i ušuškane, nalik onoj iz Snežane i sedam patuljaka.
Ušli smo u crkvu u kojoj smo sedeli. OK, prva razlika. Bogu hvala, ne moram da stojim na štiklama od deset centimetara četrdeset i pet minuta. Mladoženja je, kao i svaki, bio vidno nervozan. Razumljivo. Mlada je ušla sa svojim ocem. Dugačka, bela, pufnasta venčanica vukla se po podu, a deveruše (mladina sestra i drugarice) bile su odevene u satenske haljine boje lavande i nosile su bukete od belih ruža. Aplauz i ceremonija sklapanja braka je počela. Sveštenikov govor napustio je okvire crkvenih šablona, bio je neusiljen i duhovit, mladenci su se zaljubljeno gledali, a u mojoj glavi smenjivale su se neke druge slike. Zamišljala sam savršeno venčanje u kojem sam ja glavni akter. No, o tome nekom drugom prilikom.
Kao iz sna svake devojčice
Posle čestitanja mladencima, iskrenih osmeha i lepih želja, odvezli smo se na raskošno imanje. Kakvo prostranstvo. Dočekale su nas simpatične devojke i poslužile su nas pićem dobrodošlice – šampanjac i tradicionalni pims. Za zagrevanje, Srbima nikada naodmet. Začuli smo tihu muziku koja nas je milovala dok smo nailazili. Ugledala sam harfu i devojku koja sedi i dodiruje žice tog nežnog instrumenta. Obožavam harfu. OK, druga razlika. Nema harmonike i trube da te zaskoče s vrata. Eto prilike da malo odmorimo od naših običaja.
Prelep zvuk divnog instrumenta
Žene stupaju na scenu. Dobro sam ih odmerila. Britanske žene nisu enigma. Toliko su jednostavne i dražesne. Elegantne su u načinu odevanja i svojim ponašanjem razbile su svaku moju predrasudu. Poneki šešir izvirivao je iz gomile i nijedna nije naličila drugoj, dok su naše devojčice, gospođice, gospođe i dame upale u, samo njima poznat, kopi-pejst sistem.
Muškarce su krasila predivna, svečana odela, a osmorica mladoženjinih najbližih drugova bili su isto obučeni.
Moje fotografsko oko zapazilo je svaki detalj.
Ljudi su me uglavnom pitali: “Kada ste ručali, majke ti?”
Znala sam. OK, treća velika razlika. Nije akcenat na hrani. Pre “ždranja” bilo je još mnogo divnih trenutaka. Svatovi su razgovarali, pili svoja pića, poneki su igrali kroket, a deca su se zabavljala jureći za paunovima koji su, neobaveznim cunjanjem po imanju, činili da se osećamo opušteno.
Neobavezno čavrljanje
Speeches. Tradicionalni govori u kojima roditelji upućuju najlepše reči svojoj deci, podsećaju ih na momente iz detinjstva, govore im ono što možda do tada nikada nisu. Malo suza, malo smeha. Emotivni trenuci za sve.
Fotografisanje sam zaboravila! Momak, u ulozi fotografa, neprimetno je aparatom zabeležio čarobne kadrove. Ukoliko želite posebnu fotografiju sa mladencima, ne morate stajati u redu. Da, dobro ste primetili. NEMA fotografa koji juri za vama ne bi li ispucao traku. I niko vas ne saleće u toku večeri nudeći vam fotografije na kojima ste, možda, grozni. Četvrta važna razlika.
Pažljivi fotograf
Trebalo bi da sledi bacanje bidermajera? Ne, oni su se odlučili za nešto sasvim drugačije. Sve žene okupile su se oko jezerca koje je bilo nedaleko od restorana i, zamišljajući želje, u njega su spuštale kutijice sa svećicom. Mnogo takvih kutijica plutalo je po vodi, a svaka žena je zamislila želju. I ja sam. Očaravajuće.
I napokon, hrana. Kako za koga. Probala sam ponešto. Nije mi se sve dopalo. Iako smo iz Srbije poneli ajvar (oni su ga zvali “ljuti sos”), nedostajala je bakina sarma ili svadbarski kupus. Šta ću kad volim. No, verujte mi da ni pečeno prase na ražnju ne bi moglo da zameni veličanstvene utiske koje sam ponela.
Za kraj, malo muzike. Pevali smo, igrali i zabavljali se do kasno u noć i nije nedostajala truba s početka. Ne ide uz ambijent.
Mina Stamenković je Pikolo dama, novembarsko dete sa širokim osmehom. Pored porodice i prijatelja, jednako obožava fotografiju, Rusiju i čokoladu. Nije bomba i neće eksplodirati, ali: “Otrov se čuva u malim bočicama.”
