Na početku svakog odnosa kada osvajamo ili bivamo osvojene (ovo su moderna vremena, a izgleda da oni donose i moderne muškarce koji damski traže da budu osvojeni) vodimo se uvek politikom acta non verba.
“Dela, a ne reči” neumorno vičemo tražeći i najmanji dokaz da nas neko kome treba da poklonimo naše vreme i poverenje, neće ostaviti prvi put kad u toku pms-a zaplačemo na reklamu za toalet papir sa pilićima i bebama. Dok prođemo tinejdž godine, pa zatim dvadesete i još ako zagazimo u tridesete već počinjemo da budemo umorni. I ne samo umorni, već i oprezni. Naučeni da čitamo između redova, pomalo paranoični i već polako šizofreni prirodno je da sumnjamo.
Jedno vreme smo bili ubeđeni da je zlato sve što sija, pa zatim naučili da ipak nije, ali dokle god sija odvlači nam pažnju. Sad već razmišljamo kako ništa manje od 24-oro karatnog zlata ne prihvatamo. I onda reči našeg budućeg partnera ostavljamo u vazduhu da vise, tamo gde im je i mesto, a mi se hvatamo isključivo za dela. Što naravno ne uključuje cveće, medvede i večere jer je to davno prevaziđen koncept. Niti tražimo drugu polovinu jer smo odavno već celi, ali neko da nas dopuni i voli iz inata bez ostatka je već svakako nešto na šta smo spremni već neko vreme.
I onda kad se upustimo, i još važnije prepustimo novom odnosu, kad on više ne bude nov već stari i siguran, odjednom menjamo ploču. Slepi na sva dela koja partner stalno čini jer nam ona kroje svakodnevnicu, tražimo reči. Reči koje nam govore da smo mi našem partneru još uvek lepe, da se ljubav nije istrošila, a strast ugasila.
