Verujem da će se skoro svi složiti sa postulatom da je vernost conditio sine qua non uspešne veze sa prosperitetnom budućnošću… ili budućnošću uopšte. Ono oko čega teško da se iko može složiti je definisanje granica vernosti, tj. gde je ona linija čijim prelaskom gazite na nemoralno, ali tako izazovno polje prevare.
Uobičajeno je shvatanje da je prevara fizički čin seksualnog karaktera sa drugom jedinkom, te se smatra da je sve ostalo izvan toga okej. Neko bi ovoj definiciji dodao i da vernost podrazumeva da nema razgovora, dopisivanja i ispijanja kafa sa bivšim, ali i potencijalnim partnerima. Neko drugi bi otišao u drugu krajnost i rekao da je zaljubljivanje u drugu osobu prevara, a da je sve ostalo, ako ostaje u granicama karnalnog, sasvim prihvatljivo i potpada pod vernost… Vidite koliko su šarolike predstave ovog pojma. Međutim, time se stavlja akcenat na fizički karakter prevare, odnosno vernosti. Ono što često zanemarujemo je mentalna komponenta jednog, odnosno drugog.
Dešava vam se da dok ste sa svojim dugogodišnjim partnerom u krevetu, zamišljate nekog drugog? Bivšu ljubav, poznatog glumca, poštara… nebitno. Mislite li da vas, samo zato što ostaje na nivou fantazije, ovakvo ponašanje karakteriše kao vernog partnera? Zar ne mislite da je licemerno smatrati sebe vernim samo zato što partner ne vidi šta se odvija iza vaših zatvorenih očiju…? Srećom, niko ne može da čita misli, pa ste bezbedni. Da li se osećate dobro zbog toga? Olakšanje ili gorčina? Ili panika, kad pomislite da on vama radi isto to, samo je kod njega u fantaziji zgodna farmaceutkinja iz apoteke pored… Šta mislite, zašto tako rado ide da vam kupi analgetike, tampone i slično? Iznervirali ste se, zar ne? Opustite se, nije to nikakva katastrofa, samo suočavanje sa realnošću – da apsolutna vernost ne postoji.
Još gore bi bilo da vas počne gristi savest zbog samih misli o nekome. Počeli biste se osećati loše, inferiorno, bezvredno, počeli biste da patite, pa da uživate u svojoj patnji, a ona bi vas ili potpuno potčinila vašem partneru, ili potpuno oterala od njega. A čemu? Pa šta ste loše uradili samo maštajući? Ne brinite, ljudi nisu monogamni po prirodi. Ljudi su suštinski promiskuitetni, pa napor zauzdavanja životinjskog dela svoje prirode vodi u to da mašta cveta, mentalno se zabavljajući promiskuitetom, kad ste već odlučili da telo delite samo sa jednom osobom.
Da li nas ovo razmišljanje čini bližim odgovoru na pitanje šta je vernost, šta prevara i gde postaviti granicu? Ne verujem. Jedino budi novu dilemu – ako ne postoji apsolutna vernost, zašto je onda deklarativna vernost toliko bitna? Zašto zbog prevare, ma koliko banalna bila, pucaju veze i brakovi?
Valjda me ne vara, ako se samo dopisuje...
Verujem da je odgovor u poverenju. Jednom kad izgubite poverenje u partnera, ili on u vas, nema tog atheziva koji može sastaviti polomljeno. Bilo zbog prevare, ili nečeg drugog, kad nema poverenja između partnera, onda nema traženja i pružanja oslonca, a bez toga veza prestaje da ima dubinu i svodi se na puko tapkanje u mestu i sporadičnu razmenu telesnih tečnosti u iščekivanju da vas taj neko opet zajebe… a to postaje previše komplikovano. Zato je lakše napraviti rez, odbolovati i krenuti iznova s nekim drugim. Kome verovatno, ni krivom ni dužnom, nećete verovati.
Ako nemate svih ovih dilema, po glavi vam se ne vrzmaju potencijalni partneri i ne biste ni pogledali nikog drugog do onog ko je upravo pored vas – budite presrećni i uživajte u tom osećaju dok traje. Jer će vas i to proći jednog dana.
Milica Novaković – stomatolog po profesiji, spisateljica u pokušaju, feminiskinja po ubeđenju. Riznica nepotrebnih informacija, ubica romantike, večiti cinik i surovi realista. Duboko veruje da čovek koji čita knjige živi hiljade života, a čovek koji ne čita živi samo jedan.
