“Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da ću uspeti. Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim… Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak.” S.P.
Svi mi imamo san koji živi u nama od malena. Bilo ih je još, ali dok smo odrastali, neke smo zaboravljali, druge prevazilazili, treće preboleli. Međutim, jedan je ostao, tako poseban, baš zato što je pročišćen, izbrušen, iskristalisan, nepokolebljiv, jedan preživeli pored svih ostalih – s razlogom. Onaj jedan kog ste se sto puta setili dok ste trčali po kiši, ležali na podu i žmureći slušali omiljenu pesmu, zamišljali sebe u trenutku kada sve što želite u dubini svog srca postane realnost i u tom trenutku verovali više nego ikad da će se ta ideja ostvariti pre ili kasnije, ma koliko to u datom trenutku delovalo daleko i nedostižno.
San do koga vas vodi sopstvena intucija. Čak i kad su drugi sumnjali u vas, vi ste se samo smeškali sigurniji u sebe nego ikad. Ili kada bi vas surovo odgovarali od tog sna, kada su želeli da vas obeshrabre i razočaraju, prespavali ste to, ostavljajući suze upijene u posteljini, opet se budili sa osmehom i rekli: “Idem da pokažem svetu koliko sam sjajna”.
San na koji pomislite svake noći kada naslonjeni na staklo svoje terase posmatrate u sopstvenoj tišini ulicu svog voljenog grada, automobile, ljude, i u tom trenutku volite svoj život. Ili dok sedite na klupi sa koje se pruža pogled na čitav grad u kom želite da vaši ideali počnu da pišu svoju priču, pa onda čak i u buci, među desetinama ljudi oko vas, u smehu i razgovoru, odvojite se na trenutak u svojim mislima i pomislite kako će sve biti dobro, jer za sada sve ide po planu koji ste ispisali u svojoj duši. Vizija koje se setite u trenutku najveće tuge i u trenutku najveće radosti.
”Miracles will happen as we dream”
To je san zbog kog se budimo. To je san zbog kog nam nije žao kada uveče preiscrpljeni zaspimo. San zbog kog sebe poznajemo najbolje i sami smo sebi najbolji prijatelj. To je san za koji dišemo, za koji smo se rodili, za koji umiremo. Jer taj san razlog je našeg postojanja, našeg delića postojanja na ovoj ogromnoj planeti među milionima različitih i sličnih ljudi. Nije stav, nije mišljenje, nije sako koji ste obukli, nije čak ni čovek kog ste izabrali da bude pored vas, nije broj lične karte, broj bankovnog računa, već je ideal sa kojim živite otkad znate za sebe, cilj, svrha vašeg postojanja, ono što vas određuje i ono što vam daje istinski lični pečat i obeležje.
San koji je vodilja vašeg života, koji je odredio način vašeg života, onaj zbog kog svet posmatrate sa pozitivne strane, verujući u bolje sutra.
Ideal koji se ogleda u poruci na vašem radnom panou, na pozadini na telefonu ili na lap topu. Onaj zbog kog ste se već u životu rastajali sa ljudima koji ga nisu razumeli ili prihvatali. Onaj zbog kojeg ne treba da pročitate nijednu knjigu koja govori o tome kako da mislima odredite svoj život – jer vi zapravo to znate otkad znate za sebe. Ali, stanite, i zapamtite: Nisu svi ljudi sposobni da sanjaju i da ostvaruju svoje snove. Zato negujte svoja očekivanja i ciljeve, zahvaljujući njima niste jedni od onih koji lutaju još uvek se tražeći, jer ne znaju, ne osećaju gde im je mesto. Imati san je privilegija, dar i najveće bogatstvo koje ste dobili dolaskom na ovaj svet. Ne odbacujte ga već ispunite svoju ulogu koja vam je data u ovom životu. To nije samo privilegija, već i obaveza.
Šta je život bez smisla?
Menjaj se, radi na sebi, radi za sebe, postani grabljivac i lovac na svoj san. Ugledaj se na najbolje. Idi putem kuda te srce vodi. Proživećeš svašta na putu svoje intuicije, a sutra ćeš zbog truda, ambicioznosti i upornosti biti jači, veći, uspešniji, i ma šta se desilo, duhovno bogatiji. Zbog toga što si sledio svoje ideale u gomili koja te šiba i nudi ti hiljadu puteva koji su slepe ulice. Izoštriće ti se vid, postaćeš pravičan, nećeš biti bezobrazan, a što je još važnije, nećeš biti bez obraza-n. Osim ako se ne uhvatiš za ruku sa velikim kolom svog naroda koji je odavno prestao da veruje u budućnost. Bendžamin Frenklin je rekao: “Neki ljudi umru u dvadeset petoj, a ne zakopaju se do sedamdeset pete”. Ne dozvolite da vi budete jedan od tih mladih ljudi, praznih, suvoparnih života, bez perspektive, jer život vredi dok god žive i naše ideje i ciljevi, naša upornost da učinimo bolje, da odemo korak dalje, da postignemo više.
Ne prepuštaj se sudbini i upamti da je sve u životu tvoj izbor. Ko si, šta si, koliko ćeš istrajati, dokle ćeš dogurati. Život je bezbroj oscilacija, pesma sa violinskim ključem na početku u kojoj se tonovi nižu retko kad harmonično, a vrlo često haotično. Da li ćeš ići linijom manjeg otpora, ili ćeš se boriti sa tim otporom, stiskajući ga za dlan, te oboriti na svoju stranu? Tvoj je izbor. Ovaj drugi put neće biti lak, ali biće, pre svega, vredan i častan. I pomislite samo: Kako smo veliki naspram onog što smo bili, a mali naspram onog što ćemo tek da budemo. Potom se osmehnite i krenite u pohod na zvezde u kojima stanuju vaši snovi.
P.S. Zapitajte se: koliko vredi vaš san?
Ja znam.
Moj vredi čitavu mene.
