Verujem u Fejsbuk prijateljstva. Barem isto koliko i u Boga, vanzemaljce i Bajagu. Jer pitanja vere i nisu pitanja vere, osim ako ste vrlo površni, ili ste toliko intelektualno i naučnički orijentisani (da ne kažem ograničeni), da sve što nije dokazano eksperimentom, koji je moguće dokumentovati i ponoviti u kontrolisanim uslovima (i opet dokumentovati) svrstavate u pitanja vere, a ne u pitanja ličnog iskustva, spoznaje i otkrovenja.
Na Fejsbuku kontaktiram prijatelje, ili ih samo prelistam i lajkujem, da vidim šta su objavili, da znam da su tu i da je sve u redu. I na taj način pratim i zapažam možda dvadesetak prijatelja. I primetim kad zafale. Tih dvadesetak, to su oni sa kojima bih se i inače družila, a da nije Fejsbuka, ne bih ih nikad srela i prepoznala. I među njima ima nekoliko onih sa kojima sam uspela da se sretnem lično i uživo, da potvrdimo povezanost koju smo ustanovili na Fejsbuku. I te osobe su tačno takve, kakvima sam ih doživela – možda me iznenadila nečija visina, boja glasa, brzina govora, ali to je samo dodatni šarm, koji dopunjava utisak koji sam već imala.
Kad zagrlite osobu sa Fejsa, to je onaj “aaaa, najzad” doživljaj i onda nastavljate, kao da se znate celog života, odnosno, kao pravi prijatelji, shvatajući da to stvarno i jeste. U tom smislu, blagosloveni Fejsbuk mi omogućava da stvarno imam više stvarnih prijatelja, nego što je stvarno moguće imati. Pa kako da ne verujem u takvo čudo?!
