Uložili ste sebe, opet na isti način – a srce vas je već upozorilo, još kad ste mogli da budete oprezni i da se povučete. Pomislili ste “možda će ovaj put uspeti”, ali srce vam je drhtalo. Da ste hteli da stanete i oslušnete šta vam ono govori, prepoznali biste te drhtaje, već ste ih osećali. Već ste strepeli da vam neće uspeti i sa prkosom se bacali u iskustvo, sledeći obrazac, ne razmišljajući o tome šta možete drugačije da učinite, da biste dobili drugačije ishode. Nije srce bilo glupo, pa vas uvalilo u nešto što biste radije izbegli. Nešto drugo u vama jeste bilo glupo. Srce je radilo ono što srce radi – osećalo i skretalo vam pažnju. Glava nije htela da sluša, htela je da se okrene i da zanemari poruku srca. Nastojeći da ostvari saradnju sa glavom, srce je nastavilo da učestvuje, da izražava osećanja u skladu sa onim što ste mu diktirali, iz nekog nesvesnog obrasca i automatizma.
I kad ste opet završili sa slomljenim srcem, morali ste da se zapitate zašto se to opet desilo. Srce je sve odigralo kako treba, ponelo je svu vašu dramu, odradilo scenario koji ste mu zadali i u poslednjoj sceni se bolno raspalo – nije moglo na bolji način da vam kaže “vidiš?”.
Slušajte srce, jer ono sluša vas. Ali čujte ga pre nego što dođe do završnog čina drame. Budite pametniji sledeći put.
Naslovna fotografija: instagram.com/atyourtaste
Brankica Milošević
