Neretko dolazim u kuću svojih roditelja, objasnio sam to već, jer nemam dovoljno vremena za beskonačna popodnevna druženja uz dobronamerne primedbe, raspitivanja, kafu i domaće kolače. Tako otprilike izgleda scenario ovih susreta kada slučajno sam i bez povoda, prazničnih i drugih, svratim. Inače, ne pada mi teško. Štaviše, često zaista uživam u tome. Druženja obično počinju u pet popodne i traju sve do kasne večeri. U sumanutoj svakodnevnoj trci koja se na jeziku ljudi mojih godina zove “život” ponekad vam zaista prija činjenica da ste još uvek nečije dete. I obilato koristite te privilegije.
Moja omiljena jeste predah od odgovornosti. Realizujem je ćutanjem u udobnoj, tri decenije staroj fotelji u vrtu. I ništa mi ne pada teško, osim primedbe da bih mogao da pričam više “kada sam već svratio”. Ali za mene je čarolija upravo u tome što baš ništa ne moram, jer znam da mi to niko neće uzeti za zlo. U kancelariji ili tokom predaha između dva sastanka, ne bih smeo da pokušam ništa slično. Malo toga me može pomeriti iz ravnodušnog dremeža kada sam tu među svojima. Ali majke uvek imaju tajni ključ kojim su u stanju da izmame reakciju od svojih sinova. Vreme, kao ni vaš lični stav i nezavisnost, ne mogu da promene tu činjenicu. Tako sam, trudeći se da osetim svaki sloj mog omiljenog kolača, koji je upravo ona pripremila i u kome retko kada imam priliku da uživam, čuo vest o udaji moje prve ljubavi. Znalački mi je oboje servirala u paketu. I kolač i vest. I slatko i… još uvek ne mogu da definišem kakvog ukusa je ovaj drugi “dar”.
Izgleda da ju je baš iznerviralo moje ćutanje, ne shvatajući da je to što sam toliko opušten i zadovoljan zapravo najveći kompliment njoj i mom ocu, i onome što se zove porodična harmonija, a do čega oni drže iznad svega. Nisam se zagrcnuo, ni sevnuo očima, čak se ni iznenađenje nije moglo pročitati na mom licu. Nisam bio iznenađen. Ljudi odrastaju, sklapaju brakove, dobijaju decu, menjaju poslove, napreduju u karijeri, odlaze na letovanja, podižu kredite. Sve ima neki svoj sled i neku neumitnu logiku. Ipak, osećao sam se čudno.
Porodična kuća, moj stari kraj, gimnazija u koju sam išao na svega nekoliko metara odatle, sećanja na moj prvi susret sa njom, tom čuvenom prvom ljubavi – svi elementi za barem trećinu jednog čina male unutrašnje drame bili su tu. Međutim, ja nisam osećao nikakvu tugu. Možda baš zbog toga što se sve nekako “skockalo” da je osetim. Idealan kičasti scenario za kapljicu muške patetike. Čini mi se da bi mi teže palo da sam vest čuo u liftu na putu do posla. Da su je objavili na radio-stanici koju slušam u kolima. Ali ne. Dešavalo se nešto drugo. Ja jesam bio zatečen, ali pokušavajući da to na bilo koji način prokomentarišem, “snimao” sam samo kadrove koji su pojačavali taj osećaj. Zapravo, koji su ga činili konkretnijim.
Moj otac je opet zadremao u stolici. Bore ispod očiju na licu moje majke bile su dublje. Moj stari bicikl, koji je kao relikvija čuvan u uglu dvorišta, stopio se sa bojom rastinja na koje se oslanjao. Vreme nenormalno brzo prolazi. Kao da sam juče baš iz ovog dvorišta odlazio na časove i bežao sa njih, najčešće u društvu one koja će se udati za dva dana. Vest o njenom venčanju za mene se u trenutku pretvorila u neku, setnu, pomalo zastrašujuću fascinaciju vremenom. Tada sam shvatio da je većina patetičnih storija o jednoj jedinoj prvoj ljubavi zapravo kliše preliven šećernim sirupom. Njoj, uistinu, pripada to izuzetno, počasno mesto, ali ukoliko pored toga što je bila prva nije bila i “prava”, a obično smo tada suviše mladi za “prave stvari”, nema stvarne potrebe za bilo kakvom pompom. Bio sam u miru sa tim, ali u ratu sa činjenicom da sam i dalje u stanju da se bahato odnosim prema danima, satima, minutima kojima raspolažem. I promenio sam nastup.
Odjednom sam, na zadovoljstvo svojih roditelja, počeo da govorim. Nadugačko i naširoko. Odjednom sam osetio odgovornost od koje sam bežao. Prilično je samoživo da im uskraćujem retku priliku da razgovaramo zarad svog osećaja ispunjenosti, kompletnosti i mira. Pričao sam i ono što nikada ne bih, recimo, o dilemama na poslu. Pružio sam im priliku da me savetuju, kao ranije, i da se tako ponovo osete važnim. Slušao sam ih pažljivo kao da se zaista razumeju u medije kojima se bavim. Podelio sam sa njima to vreme dopuštajući im da učestvuju, a ne da budu statisti u mojoj savršeno relaksirajućoj verziji popodnevne posete. Odlagao sam vreme povratka u svoj stan. Nešto me teralo da ostanem još malo. Zapravo, vrebao sam trenutak kada ću u tom istom vrtu ostati sam. Kada sam ugrabio priliku, prošetao sam do bicikla u ćošku.
To što sam osećao u grudima želeo sam da izvučem napolje. Taj neki neodređeni miris prošlosti. Mogu li, barem na sekund, da osetim tog sebe kog sam ostavio u vremenu, tog koji je bio zaljubljen u onu što je sad već dovoljno zrela, a možda i nije – ko bi znao da li je ljubav, hir ili filozofija “vreme mi je” uticala da izgovori “da”, bilo ono sudbonosno ili trivijalno? Mogu li da vozim kao ranije po trotoarima i mimo pravila? Može li da me zasmeje, zainteresuje ili uvredi ono što je tada moglo? Od svega toga osećao sam samo nadimanje u grudima. Početni strah od brzine vremena pretvarao se u zadovoljstvo.
Kad vas pogode te iznenadne vesti kao što su važni trenuci u životima drugih, bilo da je reč o ženidbi, prinovi ili smrti, uvek se u deliću sekunde ponovo sudarite sa svojim sistemom vrednosti. Ne, ne mogu da se osećam isto kao ranije i ne mogu da uživam u vožnji biciklom kao tada. Nasmejao sam se u sebi. U međuvremenu sam, ipak, rastao, nisam samo stario.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
