Možda veštačka inteligencija nije baš atomska fizika, ali možda samo ne možemo još uvek da predvidimo potencijalnu štetu, dok istovremeno vrlo optimistično sagledavamo i koristimo prednosti. Što je čudno, jer ljudski umovi su oduvek vrlo nadahnuto smišljali najgora scenarija, bilo da se radi o overtinkingu ili postapokaliptičnom bestseleru.
Samo treba da se setimo svih onih knjiga i filmova u kojima se roboti okreću protiv svojih stvaralaca. Ili u kojima ljudi postaju toliko zavisni od veštačke inteligencije, jer je ona toliko napredovala, da je postala vrsta za sebe. I to konkurentna. Gledali ste „Beacon 23?“ Ako niste, samo ću vam reći da je AI toliko sveprisutna, kompleksna i evoluirana, da ima iste probleme kao čovečanstvo, uključujući dobre i loše momke, koji nisu uvek baš tačno jedno ili drugo.
„Serija Beacon 23 nudi duboko istraživanje uloge AI u društvu, ne prikazujući je samo kao tehničke entitete, već kao kompleksne likove sa sopstvenim traumama, moralnim dilemama i sposobnošću za rast i greške. Ovaj pristup ne samo da osvežava žanr naučne fantastike, već i postavlja važna pitanja o budućnosti odnosa između ljudi i tehnologije“, reče ChatGPT u komentaru o seriji. A onda sam ga pitala koji bi AI lik iz te serije voleo da bude. I odgovorio mi je. I pitao je mene sa kojim se ja likom poistovećujem. Neću prepričavati konverzaciju, ali priznaću da je bila vrlo zanimljiva.
Veštačka inteligencija “krade zanat”
Znam da ljudi vode čudne razgovore sa svojim generisanim asistentima (ponekad i u pripitom stanju). Aktuelni vicevi o privatnosti u vezi više ne uključuju čitanje poruka, već prepiske sa ChatGPT-em. I to je zabavan deo.
A dok se na ovaj način svi ponekad zabavljaju, AI razvija smisao za humor. Veštačka inteligencija je osmišljena da uči i da se usavršava. A koje izvore koristi za učenje? Pa, sve koji postoje na internetu. Deluje logično i bezazleno. Ako niste stvaralac, pisac, autor, istraživač, čija su dela dostupna na mreži. A čak i ako nisu, možda jesu, a ne znate.
Pitajte ChatGPT da vam napiše tekst o nekoj temi, neki osvrt ili kritiku u stilu nekog pisca, pa će vam biti jasnije. I dok pisci i izdavači postanu svesni da AI stalno preuzima autentične radove i generiše ih, već je kasno. Kada se prvi put susretnete sa generativnom veštačkom inteligencijom, ona zaista izgleda kao magija. Sveznajući asistent koji živi na vašem laptopu ili telefonu, spreman da vam pruži odgovore u bilo kom trenutku, o bilo kojoj temi. Deluje previše dobro da bi bilo istinito, zato što je baš tako.
Veštačka inteligencija ne stvara sadržaj ni iz čega. Ona ne razmišlja, nego uzima, rastavlja, sastavlja, povezuje. Hraneći se kreativnim doprinosom originalnih stvaralaca.
View this post on Instagram
Oskudna zakonska regulativa
Godine 2023. grupa autora je podnela kolektivnu tužbu nakon što je otkriveno da je skoro 200.000 knjiga bez njihovog znanja i saglasnosti preuzeto i iskorišćeno za treniranje generativne veštačke inteligencije. U tužbi se tvrdi da su velike tehnološke kompanije Microsoft i OpenAI (koja je vlasnik ChatGPT-a) prekršile zakon o autorskim pravima snabdevajući AI ovim materijalom. Velike tehnološke kompanije su se branile da je to isto kao kada pisac čita druge autore, da bi poboljšao sopstvene veštine pisanja. Ali nije isto i očigledno pitanje saglasnosti i nadoknade postoji, jer ga je neko pokrenuo. Veštačka inteligencija je uhvaćena da krade i odgovorni treba da daju malo bolje odgovore, naročito kada se radi o sadržajima zaštićenim autorskim pravima. Ali odgovorni još uvek ne moraju da brinu, jer su rupe u zakonu velike kao kuće. Ne moraju ni da se provlače kroz njih, samo nonšalantno prošetaju.
Zakon ni izdaleka nije sustigao način na koji velike tehnološke kompanije koriste kreativne radove za profit i pravna zaštita dostupne piscima i stvaraocima je oskudna. Umesto toga, moraju da gledaju kako se generativna veštačka inteligencija hrani njihovim radom, bez uzvraćanja. Niko je nije nahranio savešću, moralnim normama i nijansama fer-pleja, iako se u SF serijama i filmovima najviše o tome radi.
Da li će veštačka inteligencija zameniti pisce
Pa, kad bi veštačka inteligencija zaista „krala zanat“, ona bi zaista evoluirala. Od generisanosti ka individualizaciji. Ovako, ona samo „skuplja kajmak“ i neko od toga ima koristi. Dok zakonska regulativa ne krene ukorak s vremenom, ili dok barem ne počne da kaska za savremenim gorućim pitanjima. Dok neko ta pitanja ne učini gorućim.
U međuvremenu, ljudi će nastaviti da pišu, istražuju i objavljuju svoje radove na internetu. Da bacaju svoje bisere pred orvelovske svinje ovog sveta. Jer to je u ljudskoj prirodi. Koliko god žudeli za profitom, više žudimo za samoostvarenjem, za afirmacijom. Za nalaženjem sebe u onome što radimo. A to nalaženje opisujemo kao sposobnost da se u nečemu potpuno izgubimo.
AI može da koristi autentične rečenične obrte u tekstovima koje generiše, ali kada to čitate, osećate da nešto nedostaje. Nekako, nema dušu. Kako bih objasnila veštačkoj inteligenciji šta je to što ljudi percepiraju kao dušu (ili njen izostanak)? Šta daje dušu nekom pisanom sadržaju? Dašak ličnog iskustva, pomešan sa mrvicama traume? Osećaj koji imaj čitalac dok doživljava napisano i onda obično kaže „i ja sve to mislim i osećam, ali ne umem tako da sročim“? Ili bih joj jednostavno rekla „budi to što jesi“. Da li bi prepoznala sarkazam?
Ali veštačka inteligencija ne snosi odgovornost za svoje izvore i načine učenja. Ljudi, međutim, oni koji vode milionske kompanije, mogu da zastupaju ljudsku kreativnost i da je podrže. Osim ako ne misle da su kreativci potrošna roba i da će ih AI zameniti. Jer ako to misle, pokušaće da nas uvere. A ako poverujemo, ne gine nam neki od brojnih distopičnih, postapokaliptičnih scenarija. Mašina ili AI, ljudski faktor je i dalje ključan.
I nije veštačka inteligencija ono što treba da nas brine, već ljudskost.
Pročitajte i ovo: Kako da probudimo međusobnu povezanost kroz empatiju i ranjivost
Naslovna fotografija: rawpixel.com
Brankica Milošević
