Imam jednu malu metlu – metličicu i đubravničić – koju koristim svaki čas, da počistim što mačke rastrče oko tanjirića, što deca namrve oko stola i što našljamim zimi oko smederevca, pošto ne umem da založim a da mi se ne razleti pepeo, iverje i koješta – jednom sam uspela da zapalim celo pakovanje hepo – kocki i tradicionalni veštičji rekvizit nije pomogao, ali voda jeste. Samo što ja ne verujem u rekvizite, a veštičarenje poštujem, kao i sve druge oblike magije, iako to nije… hmmm… maj kap of ti što bi rekli Englezi, a oni vala znaju sve o šoljama i čajevima. Dok ja ni o čemu ne znam sve. Ali znam dosta o onome što znam.
A to što ja znam, neki smatraju veštičjim poslovima i ponekad me gledaju očima inkvizitora, merkajući onu bezazlenu metlicu, a bogami i ono pakovanje hepo-kocki što je preteklo od zimus nezaloženo. Lepo vidim kako im u pogledu gori lomača, ma osećam smrad sopstvenog izgorelog mesa i kose. Kako ja znam kako smrdi zapaljeno ljudsko meso i kosa? Nije da se nisam neki put čvrljnula upaljačem, peglom, rernom, mašicama, cigarom i nije da mi fali mašta, ali nije do toga. Nego znam. A ono što znam, ja znam i kad me skeptici, a i oni drugi, pitaju kako jbt, mogu da znam takve stvari, ja kažem, jbg jednostavno znam. Vidim. Osećam. Ponekad i namirišem, a to je baš grozno.
