Znam kad hoću da znam, ali znam i kad ne mogu da se odbranim od tog znanja, iako se svim slilama trudim da ne znam, da ne vidim, da ne osećam, da ne registrujem, jer želim da verujem u nešto što sam smislila, u nešto što silno želim, a toga nema ako ga ne izmislim, želim da živim u iluziji (imam i ja tu neko stanarsko pravo, majku mu, nasledno makar, ako ništa drugo) i trudim se svim silama. A sila je jaka u meni. Samo što mi se istina uvek ispreči. Šta ću, kad nešto u meni zna i pre nego što ja počnem da glumim ludilo i da smišljam bajke.
I sad, kako ja da objasnim šta ja znam? Kad to zavisi od toga šta neko smatra znanjem, mnogo više od onog što ja znam. I zato objašnjavam slikovito i poetski, a onda svi misle da se ja baš vešto služim rečima i mogu da zanemare istinitost tih reči. Da im ne narušavaju udobnost.
Ja znam, uz pomoć intrumenta za znanje. Taj instrument je nešto kao zvučna viljuška, ali možda je preciznije nazvati je emotivnom viljuškom. Ona rezonira sa istinom. Bruji kad registruje istinitost. Počesto se pravim gluva, ali ona radi samostano i ne prestaje da vibrira, samo zato što su meni te vibracije neprijatne i potresne.
