I ako sedimo u fotelji i pitamo se odakle dolazi podrška i zašto se ne pojavi i pokrene nas, pa…može se desiti čudo i tada. Mislim, možemo dočekati neki zemljotres, koji će nas prevrnuti iz fotelje i prinuditi na akciju.
Jer, vetar koji duva u leđa, ume i da gura i da vuče, ako uporno pokušavamo da se odupremo promenama i ako ne želimo nikuda da krenemo, a ipak bismo hteli da se negde nađemo – negde gde je bezbedno, gde možemo da budemo mirni i da se ne cimamo ni oko čega. Nema. Nije predviđeno. Život nas neće ostaviti na miru, jedino mi možemo da ostavimo njega. I da odustanemo. Što nikako ne znači da ćemo biti zadovoljni i neuznemiravani, iako možda znači da ćemo malo poludeti u tom pravcu, pa nas prilično ništa neće doticati.
