Prednosti veze na daljinu, nisu veće od nedostataka, a nedostaci često ispadnu veći od ljubavi – kao da osećanja nisu dovoljna da premoste kilometre. I kao da se ljubav ipak, na kraju krajeva i definitivno ne sastoji samo od osećanja.
Koliko kilometara je potrebno da se veza rastegne do pucanja? Pa, stotinak. Kad je u pitanju kilometraža sa više nula, opstanak je duži. Veza između Jagodine i Beograda pući će posle nešto natezanja, a ona između Kijeva i Beča, trajaće deset godina. Nije nelogično. Jer, kad je manja razdaljina, računaš da ćeš je češće prelaziti, nije valjda toliko cimanje da putuješ sat i po da bi se video sa nekim do koga ti je stalo? Ali to tako računamo mi žene.
Oni računaju drugačije, izgleda. Pa posle viđanja svakog i svakog drugog vikenda, prestane da nam bude jasno zašto smo se u poslednja tri meseca videli samo dva puta, a već smo dovoljno frustrirani i uvređeni što smo se oko tih viđanja toliko natezali i pregovarali. Šta je njima važnije od vikenda koji će provesti sa nama? Pa, otprilike sve.
Posao. Koncert. Ortakov rođendan. Slava. Tetka iz inostranstva. Drug iz srednje škole. Kumu stigla drva.
Dobro, sve je to razumljivo. Ali nije razlog da se odustane od viđenja sa voljenom osobom, koja živi na sat i po busom, aman, ili to barem nama nije teško. Jer, ako oni imaju obaveze i druženja, mi možemo da im se pridružimo, da ih sačekamo, da učestvujemo.
Samo što oni više vole bez nas. Što je možda takođe razumljivo. Ali je uvredljivo. Jer, mi ćemo da odjebemo i tetku i drugaricu i rođendane i zabavu i obaveze, jer nam je vikend vreme kad viđamo svog dragog iz drugog grada. I zašto to za njega nije isto tako?
Ah, on bi se isto ponašao i da je pola kilometra udaljen, samo to nas ne bi toliko nerviralo i frustriralo, jer u krajnjem slučaju mogle bismo da mu se pojavimo na vratima nepozvane, ili da mu razbijemo prozor kamenom.
E, kad je razdaljina najozbiljnija, kad nas dele hiljade kilometara, susreti se brižljivo planiraju i tu nema ispale. Zna se, viđamo se jednom na jesen, u zimu i na proleće, a letnji odmor provodimo zajedno, kao par.
U suštini, toliko se retko viđamo, da se i ne poznajemo dobro, iako se zabavljamo već deset godina. Nismo nikada proveli dovoljno vremena zajedno da bismo se posvađali, smučili jedno drugom, navikli se toliko da se ne primećujemo, uopšte, dostigli ona dna zajedništva, na kojima toliki parovi provode veći deo svoje veze. Pripremamo se za susret, strahujući da će on primetiti kako smo se promenile, da mu se neće dopasti naša nova frizura ili ćemo mu izgledati starije nego prošli put. Trudimo se svaki put da ostavimo utisak i da obezbedimo maksimalne uslove. Veza sa mnogo kilometara među nama, obezbeđuje zainteresovanost, pažnju i nežnost, romantiku i strast, usredsređenost na to da nam bude najbolje.
I onda se najzad životne okolnosti regulišu, venčamo se, jer smo to nekako oduvek planirali i u dva meseca zajedničkog života, shvatimo da se uopšte ne poznajemo i da su nam važne sasvim različite i nespojive stvari.
Veza na daljinu uspeva samo ako je partner otišao u potragu za boljim životom, našao posao i stvorio uslove da mu se onaj drugi pridruži.
Pogledajte još:
