Koliko god nam je potrebno da postavimo sebi sva moguća zajebana pitanja i pronađemo neprijatne odgovore. O tome da naša osećanja izazivaju samo oni koje treba popravljati i vaspitavati, pa zato i ne nalazimo neke karakterne osobe od integriteta, nego bolesnike i nezrele i podeljene ličnosti. Sa njima saosećamo, njih osećamo i prepoznajemo. I znamo šta treba da rade kako bi im bilo bolje i kako bi bili bolji, jer u sebi imaju ono nešto, što vredi. Ali oni se ne daju popraviti. Naročito ne dozvoljavaju da ih dotakne i uzdrma količina i kvalitet svega onoga što smo u stanju da im pružimo, a čemu uopšte ne mogu da pariraju. Kao da im je od toga još gore i kao da su i oni sami još gori. Još suroviji, obesniji, nepouzdaniji, neodgovorniji.
Koliko ćemo se dugo voziti u ovakvoj priči, zavisi od toga koliko brzo ćemo pronaći odgovor ljubavi. Dok nama pričinjava zadovoljstvo da dajemo i ne smeta nam što smo same u vezi i dok nam naša sopstvena ljubav ne postane potrebna za nas same.
