Da li će onaj ko odmah daje sve ostati u vezi u kojoj mu se ne uzvraća adekvatno? Možda. Neko vreme. Možda veoma dugo. Dokle god je njegova ljubav važnija od svega i pričinjava mu više zadovoljstva nego tuge. Ali on neće provesti život u razbijanju ledenih bregova, jer je to besmislen posao, koji nimalo ne doprinosti deljenju radosti. Ako njegovo davanje i predavanje ugrožava partnera i navodi ga da se oseća opsednuto i da se brani i opire, to je veoma tužno.
Radost ne može dugo pristajati na nečiju tugu. Umanjivati sebe, da bi se onaj drugi osećao komotnije, uvaženije, dominantije. Biće ne igra psihološge igre, ne učestvuje u ego tripovima i ne podržava laž. A onaj ko nije srećan, ko nema radosti i ljubavi za davanje, ko ne ume da ih primi i upotrebi da u sebi pročisti zatrovani izvor ljubavi, živi u laži.
Okružuje se barikadama straha i nepoverenja. Očekuje da bude povređen i šutira svom snagom da uzvrati nepostojeće udarce. Poput čoveka obuzetog demonima, koji u panici mlatara rukama, skače i viče, braneći se od napada nevidljivih sila. Toliko je zauzet time, da ne može da uzvrati zagrljaj. Ne ume da se istopi u nečijem naručju. Jer ako se istopi, neće ga biti, boji se on.
I tako se tužan čovek vraća svojoj tuzi, jedino ona sme da ga grli i prožima. A radostan se ne vraća nigde. On ide dalje, noseći u srcu radost, kao krošnja drveta puna ptica, spremnih da polete i obruše se nečije grane. Možda se taj neko neće toliko uplašiti.
Aleksina Đorđević
