I opet zvuči kao da pričam neku ljigavu romantičnu priču. To o susretu pogleda. Kliše čist, kao rez skalpelom. Ali šta ću, kad jeste?! Pogledate nekog i on pogleda vas, pa skrenete pogled, pa se opet pogledate sa onim napetim izrazom u očima, koji govori da vam je brauzer uključen i vrti kao lud – pokušava da pronađe podatke o tome da li vam je ta osoba poznata i zašto ste je pažljivije pogledali i treba li možda ljubazno da se javite ili da ispalite ono čuveno “da li se mi odnekud znamo?” i još dublje upadnete u onaj isti kliše, koji ste pogledima već urezali.
I onda se nasmešite, jer shvatite da prvi put vidite čoveka, a da od celog čoveka i dalje vidite samo oči. I počne komunikacija, pa se u vizuelni doživljaj prepoznavanja uključi i sve ostalo. Vaš pretraživač i dalje nastoji da negde učita te informacije i sravni ih sa onima koje već posedujete, ali vas to više ne uznemirava.
Nešto se dešava. Neka moćna hemija radi svoj posao, a vi ste bespomoćna sirovina u njenoj laboratoriji. Možete samo da filozofirate o tome da li je to obična hemija, ili je neka ludačka alhemija, koja upravo od kojekavog đubra pravi čisto zlato?
