Površni odnosi, promiskuitet, nizanje promašenih sastanaka i susreta potrošenih u telesnom davanju oduška svojoj potebi za zadovoljstvom, ne vode nas ka upoznavanju, sviđanju i zavoljevanju. Zapravo, vode nas u potpuno drugom pravcu. U nezadovoljstvo, neispunjenost, nemir, neurozu i na kraju u samoću, jer ne možemo večno ići dalje i zadovoljavati se utiscima i fascinacijama, dok polako umiremo od gladi za pravim stvarima.
Odnos između dvoje ljudi je živ i promenljiv proces, koji ima svoje uspone i padove, kritične tačke, skokove i otkrovenja. Ako stalno težimo da budemo očarani, najčešće ćemo završiti žestoko razočarani. Jer niko nije tako očaravajući na duže staze.
A kad nekog upoznajemo, onako kako razvojni proces nalaže, kroz vreme koje provodimo posvećeni jedno drugom, kroz sukobe, svađe i nerazumevanja, kroz bolne periode u kojima nam onaj drugi pruža najveću i najpotrebniju podršku koja nekako ukida sva prethodna nerazumevanja i razmirice i vraća nam svest o tome šta je stvarno važno među ljudima, onda se stvarno upoznajemo. I imamo velike šanse da neko ko nam se od početka sviđao, stvarno postane naša druga polovina. I mi njegova.
