Biti građanin konzervativne zemlje, večno zaglavljene u procesu tranzicije, a pri tome biti peder, sa sobom nosi mnogo više izazova od puke verbalne diskriminacije ili fizičkih napada. Najveći izazov je, čini mi se, kako preživeti kao peder u svetu pedera? Kako izaći na kraj sa tolikom sujetom samoproklamovane elite, koja često više oteža život od “troprstaša”. Oprostićete mi što koristim termin “peder”, ali daleko mi je prihvatljiviji od “gej” ili “homoseksualac”.
Lobi, objektivno najfiktivnija, a u medijima i po kuloarima najčešće pominjana kategorija je u istu ruku i tragikomična. Kada se običnom pederu kakav sam ja, koji je, hteo-ne hteo, upućen u zbivanja po tim “našim” krugovima, reči “lobi” i “homoseksualnost” pojave jedna kraj druge, uglavnom mi pada na pamet svet mode. No, zli jezici bi rekli da se ove grupacije protežu od privatnih firmi, preko medija, pa sve do samog političkog vrha. Istina je da određene grupacije, možda pre čopori, postoje i možda bi mnogi voleli da nose težinu termina “lobi”, ali istina je da ono što je kod nas prisutno nije ništa drugo do pederski geto, koji je u protekle 2-3 godine počeo da se širi, primajući pod okrilje popriličan broj strejt ljudi, uglavnom fasciniranih činjenicom da, avaj, imaju pedera ili lezbejku za prijatelja. Tako da, za one koji nemaju za iPhone, obično sebi nabave pedera.
Geto, kao najrealniji model funkcionisanja među pederima biva najčešće uslovljen bojaznošću od psiho-fizičkog maltretiranja, mogućnošću da na određenom mestu možete da se provedete “među svojima”, a vrlo izvesno po upoznavanju “smuvate nekoga” ili odvedete u krevet. Iako zvuči kao stereotip, isti princip ponašanja važi i za strejt narod. Been there, seen that. Reč je svakako o gej-žurkama, klubovima, ali i kućnim varijantama druženja. Koliko god ovaj oblik ostvarivanja novih poznanstava i kontakata bio pouzdan, u isto vreme je vrlo diskriminišući, isto koliko i od strane homofoba. Najčešće ste “primljeni” u neku družinu ako ste, recimo, dovoljno lepi, zgodni, pa u krajnju ruku i imućni, a nije redak slučaj da se selekcija vrši i na osnovu toga koliko ste gej na skali od 1 do 10. Jer, ipak, nije baš svejedno da pederi, wannabe alfa mužjaci, budu viđeni na ulici sa nekim ko je feminiziran, ili da citiram nekolicinu: “na kome se vidi da je peder iz aviona”.
Kategorizacije sežu dotle da se odabir vrši i spram toga kakvu muziku slušate, te koga znate, s kim ste dobri, ili pak s kime niste dobri. Ne bih raspredao previše o tome da prolazite i test tipa sa kime ste bili, što u vezi, što u krevetu, a najbitnije sa koliko njih. Opet, u izgradnji neke, nazovi gej-reputacije, svi ovi faktori dolaze u obzir. To vam je kao da se za vas konstantno dopunjava policijski dosije. Vrlo često nećete biti dobro prihvaćeni ako ste isuviše otvoreni po pitanju sopstvene seksualne orijentacije, jer družiti se sa “out-ovanim” pederom nosi rizik razotkrivanja te druge osobe pred njoj relevantnom okolinom.
Ipak, sve ovo zvuči kao gruba generalizacija koja se, nažalost, u većini slučajeva činjenično potvrđuje. A, da, zaboravih i onu podelu klinac/zreo čovek, situaciju kada je starije, a pritom mislim na one do 30 godina, sramota da se druže sa mlađima. Da ih odvedu u krevet posle plaćenog pića i nije toliko strašno, ali nikako druženje. Postoji i obrnut primer, gde ta ista “starija” garda uživa u klinačkim haremima.
No, skorašnja inkluzija pedera u redovne, većinske kulturne tokove, primarno ispunjene strejt osobama, za nekoliko godina doprinela je tome da su se odjednom svi združili i zaboravili na period kretanja u grupama koje su imale liste sa stavkama koje ste morali ispuniti ne biste li im se pridružili.
Ali danas, kako je amnezija zahvatila veći deo gej, strejt i bi mladeži, a “gej je okej”, svi gresi su oprošteni. Sada je gotovo sve prihvatljivo, ništa nije šokantno niti novo. Ili se barem meni tako čini. Većina onih koji su se skrivali izmileli su iz ormara zvanih “zbunjenost”, klinci su izrasli u samopouzdane frajere, a oni koji su godinama na gej sceni vremenom su stekli status peder-zvezda. Možemo se samo pitati ko je zapravo kriv za separatizaciju različitih i koliko je “infiltracija” među “normalce” realna stvar ili prividno stanje, nastalo usled fasciniranosti “trendovima” zvanih “imati geja za prijatelja”. Na kraju krajeva, ako izostavite reči “peder”, “gej” i “separatizacija”, sve ostalo je potpuno isto kao i kod “većinskog” dela populacije, ma kolika ta većina zapravo bila.
Viktor Vilotijević je student Fakulteta dramskih umetnosti, filmski kritičar, glumac po potrebi, višegodišnji bloger i reditelj u nastajanju. Vrlo neposredan, pričljiv i ljubitelj lascivnog humora, za koji nema mere niti granica. Za sebe i dalje strahuje da će ostariti, ali ne i odrasti. Opsednut ispravljanjem “krivih Drina” u sopstvenom životu, i težnji ka perfekcionizmu, koji nikako da dosegne.
