Prethodne tekstove iz serijala “Viktorov pobednik” možete pročitati ovde.
Srbija je, nažalost, jedna u nizu zemalja u kojoj je homofobija problem i to marginalizovan. Osim brojnih gej-organizacija koje se, koliko-toliko, zalažu za poboljšanje statusa LGBT populacije (ali i to je njihovim skorašnjim račvanjem dovedeno u pitanje), retko ko se zaista bavi ovim problemom. Međutim, ono što me više mori jeste autohomofobičnost, iliti averzija, ako ne i mržnja prema sebi, koja je uslovljena nemogućnošću prihvatanja sopstvene seksualne orijentacije.
Na razmišljanje o ovome me je podstakao razgovor sa mladićem koji mi se indirektno obratio (barem sam ja njegove reči tako doživeo) za savet, po pitanju nekih, nazovimo, uopštenih životnih tema i problema. Iza svega toga se krila muka neprihvatanja sopstvene seksualne orijentacije, koja je meni, bez ikakvih konkretnih indikacija, bila krajnje očigledna. Kada sam smogao snage da mu predočim šta ja vidim u celoj priči kao problem, a to je glumljenje nekoga ko nije, dečko se poprilično uplašio, a i ja se ruku na srce nisam izražavao mnogo uvijeno.
Potom me je pitao: “Šta od onoga što sam ti rekao nije zvučalo dovoljno muški?”. Pokušao sam da mu objasnim da se ta takozvana “muškost”, ili bolje reći “muževnost”, ne iskazuje nužno time šta i kako napišeš ili kažeš, niti se tako može meriti ko je više “muško”. I pitanje je, na kraju krajeva, šta ta “muževnost” zapravo predstavlja i zbog čega je toliko važna u zemlji Srbiji? Da ne dužim, razgovor se sveo na to da mi je dvadesetjednogodišnji mladić tvrdio da ga je sramota što je peder i da on, citiram, “ne želi” i “neće” da živi u skladu sa tom “bolešću”. Iako je i ovo što ću izneti vid predrasude, napominjem da je posredi akademski građanin koji živi u Beogradu.
Zatim je izjavio: “Želim da imam porodicu i decu”. Uzvratio sam pitanjem kakve to veze ima sa njegovom orijentacijom. Razgovor se okončao tako što mi je pored zaključka da neće prihvatiti sebe (kao da to nije autoput za ludilo), rekao da mu je žao što je homoseksualnost skinuta sa spiska bolesti. Malo je reći da sam ostao zatečen.
Zaista sam se trudio da pomognem tom dečku kog i ne poznajem, a koji je evidentno u brlogu problema. Osećao sam se, ipak, kao gubitnik pošto se razgovor završio. Naprosto ne mogu da se pomirim sa činjenicom da neko u tim godinama može tako da razmišlja. Da stvar bude još gora, mladić sa kojim sam diskutovao bio je kod psihijatra, koji (ne znam ni sam kako) nije “provalio” njegovu seksualnu orijentaciju. Ne znam kako je razgovor sa terapeutom tekao, ali to nije stvar koju terapeut (bilo da je psiholog ili psihijatar), pa makar i sa osrednjim iskustvom, ne može da prepozna i locira kao činjenicu, što je u njegovom konkretnom slučaju evidentno, tako da kažem “štrči”.
Ljudi se, vrlo stereotipno, hvataju toga da feminiziranost, odevni stil, frizura i ono što neko čita/sluša/gleda nužno određuje da li je neko peder ili ne. Stvar je u najmanju ruku kompleksnija, a kako tačno moj “gaydar” radi, ne umem u potpunosti da objasnim. No, uvek provalim. Sad sam se setio i profesora istorije iz gimnazije koji je jednom rekao: “I među pederima ima muškarčina”. Dobra teza!
U krajnju ruku, ovaj mladić nije najstrašniji primer sa kojim sam se susreo. Koliko sam samo “alfa” muškaraca, te “strejt” švalera a la Kazanova upoznao, ili pak o njima slušao, a koji s vremena na vreme uživaju u čarima pederluka. Ista stvar važi i za oženjene, pa čak i one koji imaju decu. A među ovim prikrivenim” ima Srbendi “troprstaša”, koji bi, da je to društveno prihvatljivo, rado kušali mlado muško meso. Zbog sredine u kojoj žive opredeljuju se za psihičko i fizičko nasilje nad onima za koje znaju da su istopolno orijentisani. Te takozvane “batice” ili “balkanski muškarci” verovatno uživaju u svojim pederlučkim “ispadima”, a potom se bacaju u naručje devojkama ili ženama. Decu uče da nije u redu biti peder, ili malo radikalnije: “da se ne druže sa takvima”, ili pak sve češće: “da prebiju pederčine!”
Homofobija ubija
I na kraju, kako nama homofobi mogu da naude, kada je stepen autohomofobije toliko izražen među samim pederima. Nije da tu pojavu opravdavam u bilo kojim godinama, ali nije li jezivo kada čujete mladića od dvadesetak godina koji konstatuje da je njegova seksualnost – bolest. Postavlja se pitanje šta je tu zapravo bolesno. Njegov pederluk, ili skrivanje pederluka? Mogu sa sigurnošću da tvrdim da je čak 10-15% celokupne populacije isključivo gej, a da i više otpada na pedere, lezbejke, biseksualce i periodično radoznale. Možda su nekome te brojke frapantne, ali otvorite oči i načuljite uši. Ne bih mogao u potpunosti da se složim sa idejom da je svaki homofob prikriveni peder, mada dobar deo svakako jeste. Ako ne 100% peder, onda je sigurno jedan od onih što bi voleli da “probaju” kada niko ne vidi. Iza te kategorije ljudi odgovorno mogu da stojim, jer znamo da je otvorena averzija strah prema fenomenu, ili pak prema nepoznatom. U krajnju ruku, to može i biti strah od “potpadanja pod neželjeni uticaj”, jer se jedino ovde na Balkanu pederluk prenosi kroz vazduh, a biti peder je i dalje najbolji način da vas razapnu na Terazijama.
Viktor Vilotijević je student Fakulteta dramskih umetnosti, filmski kritičar, glumac po potrebi, višegodišnji bloger i reditelj u nastajanju. Vrlo neposredan, pričljiv i ljubitelj lascivnog humora, za koji nema mere niti granica. Za sebe i dalje strahuje da će ostariti, ali ne i odrasti. Opsednut ispravljanjem “krivih Drina” u sopstvenom životu, i težnji ka perfekcionizmu, koji nikako da dosegne.
