Milion puta ostavljali smo jedno drugo. Zapravo, više ti mene nego ja tebe. A onda sam ostavila sve, prvi i poslednji put.
Obećao je da će doći da me vidi. To su oni trenuci u kojima sam živela od poziva do poziva, od dolaska do dolaska. Živela sam za te dvosatne susrete dva puta u mesec dana. Prvi put se nije ni javio, ni pojavio. Prvi put je slagao. Nije bilo potrebno da mi kaže bilo šta. Tada sam znala šta treba da uradim. Mogu li ja to?
Rođendan sam dočekala sama. Nisam očekivala neku srceparajuću poruku u ponoć, a kamoli poziv. Sve izgovore je potrošio. Ili možda samo nije želeo. Ujutru je telefon neprestano zvonio – nijednom nije pisalo njegovo ime na displeju. Potiskivala sam svu tugu koja me je obuzela, kad je tok mojih nabacanih misli prekinuo zvuk poruke. On je. Sama činjenica da mi je poslao poruku govorila je dosta toga. Dovoljno sam ga dobro poznavala. Poruka bez kraja. To nisu bile samo želje za rođendan. Tu je bilo ono što je trebalo ja da uradim pre njega.
Izvinjava se što nije stigao da dođe, kaže da je razmišljao o svemu i da ćemo razgovarati jednom prilikom. I još gomila stvari koje su mi bolne i da pominjem. On je sve to odbacio u sekundi, stavio u hiljadu karaktera sve što se dogodilo, a što nimalo nije bilo bezazleno. Za sve ovo vreme ništa me nije pogodilo kao te njegove reči. Jer nisam bila razočarana u njega kao nekog koga volim već u njega kao čoveka. Samo jedna poruka i sve kao rukom odneseno. Savršen poklon.
Ne, nije on kao ti. Ali je tu
Sada pokušavam da rekonstruišem prethodnih nekoliko meseci svog života i ne mogu da oprostim sebi što nisam sprečila svu učinjenu štetu. Najgore od svega jeste što ja ostajem sa tim teretom, dok on odlazi bez griže savesti i svesti o tome šta, ne koga, nego šta je ostavio iza sebe. Ne znam ni kako ni kada sam se zaljubila. Možda nije želeo da sve padne na moja leđa, ali se desilo. I dalje mi dolazi do svesti da ga možda više nikad neću videti, čuti njegov glas. Ostalo je nekoliko fotografija, sećanje na ludačke stvari koje smo uradili, i tuga. Napravila sam hirurški rez. Čekala sam, nadala se, a on je odbacio sve što sam pružila i mogla da pružim. Ako se sretnemo, znaćemo tada da li je nešto ostalo od nas. Samo nisam sigurna hoću li biti spremna da prolazim sve ponovo. Napravio je izbor i rešio da stavi tačku na nas, a ja ne radim stvari po principu “pamti, pa vrati”. Verujem u to da neko odozgo vidi sve. Nikada neću razoriti njegov život jer ga previše volim, a to niko ne zna, niti ću dozvoliti da sazna. Čak ni on.
Zvono na vratima. Neko ko zaista voli i koristi svoju šansu.
Ne, nije on kao ti. Ali je tu.
Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”
