Pre godinu dana sedela sam ispred FON-a i razmišljala o tome kako bih volela da sam negde u inostranstvu. Zamišljala sam kako bi to izgledalo, gde bih bila i sa kim, kako bih se osećala, kako bih izgledala i šta bih videla oko sebe. Nisam imala plan kako ću to uraditi, ni odakle da krenem, ni koga šta da pitam.
Tada sam odlučila da se raspitam o svemu, i godinu dana kasnije bazam ulicama Njujorka i srećna sam. Visoka očekivanja od sebe i od života upravo su ono što me je dovelo ovde. Nema kompromisa, igram na sve ili ništa. I neću da prihvatim ništa manje od svega što sam zamislila, jer po mom mišljenju, ako pristajemo na kompromise sami sa sobom nikada nećemo biti istinski srećni.
Ono što znamo je da od malih nogu svako od nas poseduje neka očekivanja, bilo da su ona urođena ili naučena. Sa druge strane, ono što sam primetila je da su ljudi iz mog okruženja veoma retko realni – ili su im očekivanja prevelika, ili nemaju nikakva.
Ljudi koji nemaju očekivanja uglavnom su tužni, depresivni i nesigurni u sebe, čime ograničavaju svoj potencijal. A ovi drugi, uključujući mene, uglavnom su sigurni u sebe i postavljaju visoke ciljeve, često i teško ostvarive (kažem teško, jer ja smatram da je apsolutno sve ostvarivo samo je pitanje kada, kako, i za koga). Problem je u tome što kada su ciljevi vrlo teško ostvarivi, to nas pritiska i dovodi do svakodnevne frustracije.
Ne znam ko je u pravu, ni ko igra dobru igru, ali smatram da tačan odgovor ne postoji. Imati visoka očekivanja – nemati nikakva očekivanja, oba su podjednako dobra i loša. Ljudi bez velikih očekivanja lako se obraduju ako se nešto lepo desi, jer to nisu očekivali, a ljudi sa visokim očekivanjima nikada nisu potpuno srećni, jer uvek ima to nešto što fali, a ono što su uspeli da ostvare nekako se podrazumeva. U skladu sa tim postoje istraživanja koja tvrde da su pesimisti ponekad srećniji, jer s obzirom na to da su njihova očekivanja od života mala, ma kakva lepa stvar da im se dogodi, oni je više cene i više joj se raduju jer joj se nisu ni nadali.
Sa druge strane, psiholozi savetuju da za sebe uvek pravimo velike planove i očekivanja, jer upravo naša lična očekivanja pomažu da se stvore uslovi koji će omogućiti da se neki događaj zaista i desi. Dakle, mi na nesvesnom planu najpre gradimo očekivanja, a zatim donosimo odluke i zaključke o sebi, svetu koji nas okružuje i drugim ljudima, ali samo takve odluke koje će potvrditi naša očekivanja.
I iz mog ugla gledanja to je potpuno tačno. Očekivanja zavise od nas, a samim tim i njihovo ostvarenje. Situacija sama po sebi nije ni dobra ni loša, naš sud o njoj je ono što je čini dobrom ili lošom. Bitno je da u svemu tome mi budemo ti koji daju sud o očekivanjima, a ne da pustimo da naša očekivanja vladaju nama i diktiraju emocije koje treba da iskazujemo. Moramo biti svesni da u svakom trenutku imamo moć da izmenimo svoja očekivanja u skladu sa okolnostima, ambicijama i dosadašnjim postignućima!
Uvek sam imala visoka očekivanja od sebe i osećala bih se veoma loše kada ih ne bih ispunila, ali igra se za mene tu nikada nije završavala. Postoji nešto što me uvek vuče da probam iznova, da menjam put, da menjam smer, okruženje, a to nešto je cilj. Cilj je svrha postojanja i nešto bez čega se ne može. Bez cilja život nema smisla.
Ja znam tačno šta želim od života, a nekada stvari jednostavno ne idu brzinom kojom sam planirala, ili mi nešto izmakne iz ruku ili nemam sreće, ali to je trenutak. A šta je život drugo nego kolekcija trenutaka. Onih koji nas čine tužnima, onih koji nam navlače osmeh na lice i onih kojih se rado sećamo i znamo duboko u sebi da i kada sve krene naopako, trenuci koji nas čine istinski srećnima su oni trenuci zbog kojih vredi živeti.
I zato je moj savet: Imajte visoka očekivanja! Imajte previsoka očekivanja od sebe, ali ne i od ostalih! Pustite njih da žive sa očekivanjima koja oni nalaze zadovoljavajućima. I ne dajte se razuveriti frazama da “ko visoko, leti nisko pada”, jer samo oni koji veruju da je moguće dodirnuti zvezde jesu oni koji u tome i uspevaju. Metaforički, naravno!
Jovana Miljanović uvek zna šta hoće i kako to da dobije. Pisanjem se bavi od šeste godine, putovanja su joj velika strast, a upoznavanje novih ljudi, ukusa i modnih stilova hobiji bez kojih ne može da zamisli svoj život. Spremna je na sve da ostvari svoje snove. Više o njoj možete saznati na njenom blogu.
