Mi imamo “buvljake”, a Ameri imaju garažnu prodaju starih stvar, slika, antikviteta. Džon Maluf (John Maloof) prodavac nekretnina je 2007. godine na jednoj takvoj prodaji, kupio nekoliko kutija negativa. Tačnije oko sto hiljada negativa! Nije imao pojma čiji su i šta je na njima, 30,000 negativa je još uvek bilo ne razvijeno. Platio je sve četristo dolara i otišao kući. Otrkio je nešto fascinantno. Na negativima su bili radovi, jedne dadilje, koja je umesto kišobrana nosila foto aparat.
Njeno ime je Vivijan Majer (Vivian Maier), a njena ljubav se zove ulična fotografija. Rođena je u Njujorku 01.02.1926. godine. Često se vraćala u Francusku sa majkom koja je poreklom bila Francuskinja. U dvadeset petoj godini, preselila se u Njujork, a 1956. otišla je u Čikago, gde je narednih četrdeset godina radila kao dadilja u četrnaest različitih porodica. Živela je sa ljudima kod kojih je radila, tiho, povučeno i skromno. Nosila je muške cipele i jaknu, Rolleiflex aparat, kojim je stalno fotografisala. Deca koju je pazila kažu da je bila divna osoba za druženje. Vodila je decu u lude avanture koje padaju na pamet samo najkul klincima. Niko od tih klinaca nije imao pojma da njihova dadilja u slobodno vreme fotografiše, i da je zabeležila neke od najupečatljivijih radova 20. veka.
Proputovala je Ameriku, bila je u Bangkoku, Italiji, Pekingu, i Egiptu i to u periodu od 1959-1960. godine. Kako su godine prolazile, broj kutija koje je sakupila povecao se na dvesta, i to ne samo negativa, vec i raznih stvari i novina. Sve kutije nosila je na nove adrese na kojima je radila. Fotografisala je ljude sa margina, život ulice, decu, klošare, pijanice. Neverovatno je koliko oduševeljenja i emocija donose radovi jedne skromne žene, koja je živela u “senci”. Pred kraj života jedno vreme bila je beskućnik i primala je socijalnu pomoć. Nije imala nikog od rodbine. Bila je sama, potpuno sama. Klinci o kojima se nekada brinula, poklonili su joj kuću, i plaćali su joj račune. Okliznula se na ledu 2008. Nije uspela da se oporavi od toga i umrla je 2009. godine. Ove godine se očekuje knjiga njenih radova, a u planu je i dokumentarac pod nazivom How I found Vivan Maier (Kako sam otkrio Vivijan Majer) koji bi trebalo da ugleda biskopske sale 2012. godine.
Zahvljujući ljudima koji su je otrkili, ona neće ostati još jedna starica, koja više nije tu. Njeni radovi nastaviće da žive, a i ona kroz njih.
Nemanja Radenković je večita skitnica koji živi za asfalt i pokret. U potrazi za vetrenjačama, posebnim kadrom i retkim kamenom.
