Nastojimo da se uklopimo u svet, da budemo u skladu sa njim, koliko i da se razlikujemo i istaknemo svojom autentičnošću i posebnošću. Modna i kozmetička industrija zasnovana je (i održava se sa ogromnim uspehom) na našoj, pre svega ženskoj, potrebi za kreiranjem vizuelnog identiteta. Mi ne želimo samo da izlgedamo dobro, adekvatno, uredno, privlačno – mi želimo više od toga, da izrazimo sebe svojim izgledom, da simbolično predstavimo svoj unutrašnji svet, da kreiramo sliku o sebi koja sadrži intimne informacije o nama, a kojom komuniciramo sa svetom oko nas.
Želimo da izgledamo onako kako se osećamo, ako se osećamo sjajno. Želimo da izgledom sakrijemo svoja osećanja, da zamaskiramo ranjivost, neispunjenost i nezadovoljstvo, kao što želimo i da pošaljemo poruku da tugujemo i da zahtevamo da se naša tuga uvaži (nošenjem crnine) ili da smo umetnički i slobodni duhovi (upadljivom ekstravagancijom), kao i da smo na radnom zadatku (nošenjem uniforme, ili garderobe propisane dres-kodom). Nošenje uniforme šalje uniformnu poruku, koja izražava sliku kompetencije u određenoj oblasti – lekarski beli mantil izaziva poverenje i poštovanje, policijska i vojnička autoritet onih koji su zaduženi za red i zakon.
Sveštenička odora zahteva uvažavanje božijeg predstavnika na zemlji,a uniforme hostesa, stjuardesa, recepcionerki upotpunjuju vizuelni identitet vedre, ljubazne i sposobne osobe koja se nenametljivo brine da sve bude u redu. Oni koji nose uniforme pronalaze bitan deo sebe koji se ispoljava kroz stroži vizuelni identitet, u pripadnosti grupi sa kojom dele taj isti identitet i šalju okolini istu poruku.
