Svaki put kad razmišljamo o tome šta da obučemo, kako da sredimo kosu i našminkamo se, mi brinemo o svom vizuelnom identitetu, radimo na njegovom očuvanju ili unapređenju, unosimo izmene u skladu sa tim kako se osećamo i kakvu poruku želimo da pošaljemo. Odabraćemo upadljivije detalje i boje kad smo obuzete snažnim osećanjima i kad se osećamo moćno, biraćemo konvenecionalniju garderobu i mirnije boje kad ne želimo da skrećemo pažnju na sebe, ili kad treba da ostavimo utisak ozbiljnosti i profesionalnosti.
U mladosti ćemo verovatno iskusiti potrebu da vizuelnim identitetom pokažemo pripadnost nekoj supkulturnoj grupi, koja sluša određenu vrstu muzike, neguje sopstveni buntovnički stav i filozofiju – i neće nam smetati da se uniformišemo, kao i svi ostali pripadnici grupe, jer ta “uniforma” upravo izražava našu individualnost u tom trenutku.
Spremajući lice koje ćemo pokazati svetu, mi doterujemo tu svoju individualnost, da bude primećena i uvažena, ili je namećemo računajući na snagu svoje ličnosti i harizme. Nameštamo lice koje ćemo nositi među ljudima, stavljamo maske, ma koliko prozirne i suptilne bile, opremamo se poput ratnika koji navlači oklop, biramo odgovarajuću tašnu, maramu, nakit, kao što ratnik bira štit i korice za svoj mač. Nastojimo da svima oko sebe pošaljemo signale o tome ko smo, kroz demonstraciju ukusa i stila.
Povratna informacija u obliku komplimenata, pogleda nepoznatih koje hvatamo u prolazu, komentara nekog nama bliskog ko ceni naše napore i uvek primeti i poveže naše oblačenje sa našim raspoloženjem, važna nam je i kada izostaje. Ako nam danas niko nije ništa rekao, a mi smo se obukle tako da istaknemo koliko smo smršale, više nećemo oblačiti tu kombinaciju, jer ćemo shvatiti da nismo još dovoljno vitke da je nosimo. Ako nam je neko diskretno stavio do znanja da smo suviše upadljivo našminkane, ili da smo blede i da delujemo umorno, sledeći put ćemo se brižljivije šminkati, natojeći da postignemo ravnotežu.
