U prošlim vremenima, glavna ženska karakteristika i vrlina bila je smernost i pasivnost. Znalo se kakva žena treba da bude (osim što treba da ima miraz), da bi mogla uopšte da se nada da će je neko uzeti za ženu.
Naravno, neke žene su i tada bile neprilagođene, svojeglave, preterano slobodne, apsolutno dominantne, kučke i manipulatorke, ali pristojnost se nije dovodila u pitanje. A pristojna žena ima da čeka da je neko uzme.
Zvuči poznato. Scenario u kome muškarac ima inicijativu, od čije odluke sve zavisi i koga žena ima da prihvati i brine o njemu, preživljava i u doba opšte emancipacije i feminizacije. Pitate li se zašto? Možda zato što taj šablon ima neke veze sa istinom. Sa muškom i ženskom prirodom. Sa potrebama koje moraju da budu zadovoljene da bi se muškarac osećao kao muškarac, a žena kao žena.
