Vi ste pročitali naslov, pa se već krstite i mislite, pobogu ovaj zapad. Kakav crni internet i onlajn upoznavanje, omladina samo mora malo više da se druži. Istina je, mora. No eto, nisu svi u mogućnosti da se druže i upoznaju ljude. Na zapadu je surova realnost ta da mnogo radimo. Nije da se tu kod kuće ne radi, nemojte se ljutiti, ali ovde je to malo drugačije.
Uzeću za primer London, jer trenutno u njemu živim, prosto da bih vam rekla da je to jedan veliki grad. Ma ne veliki, ogroman. Moj dečko putuje svaki put do mene u proseku jedno sat i po vremena, tjubom (metroom) koji je najefikasniji i najbrži sistem kretanja po gradu. Alo, to je sat i po vremena u jednom smeru minimum, sa jugozapada na severoistok, i to su u pitanju samo zona 1 i 2. Ja kad pomislim da odem od Beograda do Novog Sada, gde mi treba nekih sat vremena da stignem, pa čoveče, ja se pakujem kao idem na vikend u Novi Sad i to je jako daleko.
London je isto na primer toliko veliki da u njemu postoje kao neke tajne večere. One rade po principu: mladi kuvari spremaju tematskih pet jela za veče u svojoj kući, ti se prijaviš, platiš simbolično i doneseš svoje piće. Poenta priče je da zapravo upoznaš neke nove ljude. I jednom smo tako moja prijateljica Španjolka i ja otišle na tu tajnu večeru poprilično preplašene. Mislim, ko su ti ljudi i hoće li nas kidnapovati? Realno, sramota nas je da kažemo bilo kome da tamo idemo, pa nismo neke paćenice pa da ne možemo nikog da upoznamo. Šetajući od tjuba ka toj kući, obe smo preplašene i ipak javljamo nekim ljudima gde smo za slučaj da nas nema sutra, da zovu policiju. Svakako, veče je ispalo fenomenalno. Super ljudi, još bolja klopa, teče vino i to sve gotovo za džabe. To je još bilo iz perioda kada sam ja bila single i pita mene i Angeliku jedan od kuvara: “A je li devojke, je l’ imate vi neke momke?” Nas dve onako pokunjene kažemo da nemamo, a on nas u čudu pogleda pa kaže: “Alo, pa ovo je London u kome ima 16 miliona ljudi, kako nemate?” Da li možete da zamislite našu depresiju? Nikada se više nismo vratile na baš njihovu tajnu večeru, a i sumnjam da ih i dalje organizuju, jer su postali glavni kuvari u novom poznatom Londonskom restoranu “Duck and Waffle”.
Kažu da je onlajn dejting kao kupovina cipela: moraju biti lepe i udobne
Vrlo brzo potom sam ja odlučila da se bacim u svet onlajn dejtinga, pa kud puklo da puklo. Kako me nije bila sramota? Pa jeste, bila je, ali šta ću. Radim svaki dan po dvanaest sati i treniram i onda dođem kući i legnem da spavam. Ne izlazim kao nekad, a svi moji izlasci su se pretvorili u neke večere sa prijateljima. Kako onda da upoznam nekog? Na poslu mi se većina ne sviđa, a ostatak je gej, jer je ovde gej ok, hvala bogu, za razliku od Srbistana gde svi nešto mrze jedni druge. Elem, da ne dužim, napravim ja profil onlajn, bacam se u svet nepoznatog i razmišljam da li su svi to tamo neki manijaci? Poruka prva, druga peta i eto ti meni tri sastanka u tri dana sa tri momka. Momci nikad bolji! Svi su obrazovani, sa poslovima kao pravnici, bankari ili tome nešto slično i svi su baš na tom istom sajtu kao i ja, da nađu ljubav. Na žalost njihovu što su trošili pare kupujući pića meni, ta ljubav nisam bila ja.
A kako su prošli ti dejtovi, pa ono… dejt kao dejt. Svaki prvi je neprijatan, sedite i ćaskate o ko zna čemu, samo što ste oboje u nekom očajničkom pokušaju da nađete nešto zajedničko i da se dopadnete jedno drugom, pa da se agonija profila na internetu i sličnih priča tu i završi. Mislim, naporno je ići na dejt svaku noć i pričati istu priču i plaćati sva ta pića. Em naporno, em neprijatno, em skupo. Nekako žuriš da to bude ta osoba, pa da brže bolje oboje dobijete to što ste hteli: da sedite u zagrljaju kod kuće i gledate film, pa da se posle godinu dana uselite zajedno i nastavite srećnim životom. Elem, nije mi se desilo. Pokušala sam ja još tu da viđam jednog od njih gotovo dva meseca, međutim ona magija kojoj sam se nadala kao večiti romantik nije mogla biti isforsirana. I vrlo brzo po tom neuspehu se neko tamo gore smilovao na mene i poslao mi mog divnog dečka. Konačno sam srećna. Oflajn.
Moja drugarica sa večere o kojoj sam vam pričala je dve godine kasnije i dalje u pokušaju da nađe ljubav. Kao samostalna devojka i pravnik u Londonu nema mnogo vremena čak ni za njen onlajn profil. No sigurna sam da, kad bi se tu pojavio neki princ na belom konju, da bi vreme našla. Ipak ne živimo u bajkama, a ni mi nismo princeze pa vrlo često nalećemo na žabe koje samo žabe i ostaju. Ali ljudi dragi, ne očajavajte, ona samo trenutno nije spremna za tu veliku ljubav, a kad bude, ona će doći. Da ne budem mrgud, hoću još da vam kažem da je moja koleginica našla svog partnera, sada muža sa kojim ima drugo dete na putu na baš tom istom vebsajtu i da je moj dragi dečko istog meseca kao i ja bio gde i ja – na Plenty of Fish onlajn dejtingu tražeći svoju princezu, koju eto tamo nije našao. Pitate se kako se nismo sreli i upoznali putem interneta? Lako: onlajn dejting se bavi algoritmima i spaja ljude na osnovu znanja, socijalnog statusa, visine, boje kose i ne znam ti ni ja čega i dovoljno je da stavite jedan pogrešan opis pa da nikada ne nađete ono što tražite, ne znajući da je baš to sve vreme bilo tu pred vašim nosom.
Verujte u ljubav i naći ćete je u izlasku, na večeri, u muzeju ili čak onlajn.
Nina Kerkez – Veliki zaljubljenik u ljude i ljudske emocije. Večiti romantik u potrazi za savršenim ljubavnim pričama, iako ih često gleda samo na filmu. Fitness freak u svadji sa svojom gurmanskom stranom i svetski putnik koga ne drži mesto. Trenutno London zove svojom kućom.
