Drage moje,
Pročitah tekst drage mi koleginice u kome objašnjava kako i muškarci plaču, tračare, hvale se, komplikuju, ljubomorišu i slično. Jednostavno, da se ponašaju kao normalna ljudska bića, što i jesu. Možda su muškarci pali sa Marsa, ali definitivno se ponašaju kao Zemljani, pa ću stoga pokušati da objasnim to nekim svojim teorijama, za koje mislim da su više nego validne. Ovo radim u cilju edukacije ženskog roda, kako bi one bolje razumele svoje “jače” polovine. Vežite pojaseve, polećemo.
Stvar je prosta i potpuno životinjska. Ili makar jedan deo onog životinjskog u čoveku, onog što je ostalo od samog početka ljudskog roda, a to je produžetak vrste kroz ostavljanje potomstva. Od davnina su se muškarci nadmetali, takmičili, upoređivali kako bi se izborili za svoje mesto i na taj način postali popularniji, cenjeniji, poželjniji. Tako da ni dan-danas muškarci nisu imuni na sve te stvari. Sve je to zbog proste dominacije i ustanovljavanja pozicije alfa mužjaka koji će ostaviti potomstvo. Vremena su se promenila, ali nagonu za održanje vrste ipak treba malo više od desetak hiljada godina kako bi se ublažio.
Hvalisanje u momaka i smišljanje lovačkih priča je sasvim očigledan primer toga. Uzmite “čopor” momaka koji su seli, recimo, na piće. Kreće priča o bilo čemu, i po sistemu ‘ajde da ga merimo oni pokušavaju da budu što konkurentniji i dominantniji u što više aspekata “borbe”. Da li svesno to rade radi očuvanja vrste – teško. Nesvesno – prilično sam siguran da da. Jednostavno, umesto da se bore na smrt u dvobojima ili da skaču kao petlovi jedni na druge, oni nekako na taj način uspostavljaju hijerarhiju. Ako krenem o ovom istom da pričam u ženskom “čoporu”, potrajaće. Srećom, tema su muškarci, pa je sve lakše i jednostavnije.
