Prva stvar koju muškarci još u ranom detinjstvu upoređuju je veličina mišića. Objašnjenje je prilično prosto – veći mišići označavaju muškarca sa većom snagom, koji je u ledenom dobu bio konkurentniji u borbi sa mamutima i sabljastim tigrovima i samim tim je bilo verovatnije da će on svojoj ženki obezbediti hranu i bezbednost (čitaj: opstanak i produženje vrste), a samim tim bi i njegovo potomstvo trebalo da bude takvo kao i on. Srećom, priroda se ne razume baš puno u genetski inženjering. Vratimo se na hvalisanje – muškarci se hvale kako bi sebi izgradili reputaciju koja bi ih učinila što dominantnijim, a samim tim i što logičnijim izborom pripadnica lepšeg pola. E sad, pošto svi idu u teretanu, mislim da biceps više nije taj koji bije odlučujuće bitke u borbi za ostavljanje potomstva, već, što bi rekla naša poznata estradna umetnica, njen polni organ, mozak.
Tračarenje. Bilo mi je skroz simpatično da čitam o ovome. Samo, moraću da otkrijem svima dobro poznatu tajnu. Muško prijateljstvo je čvršće od ženskog – dok muškarci jedan za drugog daju život, žene jedna drugoj zabijaju nož u leđa – pa samim tim muškarci imaju slobodu i hrabrost da sa svojim društvom podele mnogo toga, jer znaju da sem tog kruga poverljivih ljudi niko neće znati ništa o onome što su im poverili. Možda će jedan od deset momaka proslediti priču dalje. Možda. Kod devojaka je malo obrnuto, odnos je 9/10. Iliti, možda jedna do dve neće dalje nikom reći ono što im je povereno. Okej, verovatno sam preterao sa brojevima, ali shvatili ste poentu. Naravno, postoje muškarci koji tračare i žene koje to ne čine, ali to su samo izuzeci koji potvrđuju pravilo. Ili, što bi naš narod rekao, u svakom žitu ima kukolja.
