Jelena Stokuća je priznata kostimografkinja koja svojim radom pomaže da bolje razumemo velike priče – bilo da su one fikcija, ili naša istorija. Ona je dobitnica Applied art powered by PS fashion nagrade na Voices of Women ceremoniji, koja dolazi kao kruna njene uspešne karijere, koja ju je vodila u mnogim kreativnim pravcima.
U razgovoru za naš magazin, talentovana Stokuća daje uvid u svoj umetnički put – otkrila nam je kako su izgledali njeni počeci, kako izgleda njen proces rada, ali i koje žene su joj uzori – i šta bi poručila mladim koleginicama, koje tek ulaze u čarobni svet kostima.
Kada su vaša predstava, film ili serija uspešni i gledani, muzej posećen i auditorijum pozitivno reaguje, srce vam je puno.
VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN
Šta za Vas predstavlja nagrada za primenjenu umetnost koju ste osvojili na Voices of Women ceremoniji? U kojem trenutku Vaše karijere dolazi nagrada?
Na Voices of Women ceremoniji su dodeljene nagrade izuzetnim ženama iz četranaest različitih sfera. Dragocena je Vaša saradnja sa ULUPUDS-om i drugim institucijama koje su relevantne u oblastima za koje ste dodelili nagrade i izuzetno je važna vaša medijska podrška i promocija.
Nagrade dolaze kao kruna nekog perioda u kom stvarate. Dođu neočekivano. Dok radite, posvećeni ste poslu, dajete svoj maksimum i trudite se da ispunite svoje standarde i kada se projekat završi budete srećni onim što vidite. Nekada se rad prepozna i nagradi, nekada se to ne desi, ali u svakom slučaju veoma prija kada se to desi i budete prepoznati u svojoj oblasti, naročito sa drugim izuzetnim ženamae
Za ovu nagradu, nominovalo Vas je Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS). Kakvu ulogu u Vašoj profesiji igra ULUPUDS i koliko doprinosi poziciji umetnika u našoj zemlji?
Po povratku iz Amerike, nakon završenih poslediplomskih studija na Bostonskom univerzitetu, postala sam član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije 2003. godine. Od tada prate moj rad, i dobitnica sam nekoliko priznanja i Velike nagrade Srbije za primenjenu umetnost i dizajn 2015. godine. Sada su me nominovali za Vašu novouspostavljenu nagradu na Voices of Women ceremoniji za primenjenu umetnost 2024. godine.
U Udruženju su renomirani umetnici iz devet različitih oblasti: Arhitektura, Dizajn (grafički, industrijski i vizuelne komunikacije), Vajarstvo, Tekstil i savremeno odevanje, Keramika (keramika i staklo), Scenografija i kostimografija, Slikarstvo i grafika (primenjeno slikarstvo, primenjena grafika, ilustracija, karikatura, strip, konzervacija i restauracija), Fotografija, Istorija umetnosti (teorija, kritika i istorija umetnosti). Broji oko 1500 članova, od toga oko 600 samostalnih umetnika.
ULUPUDS godišnje organizuje oko četrdeset samostalnih i grupnih izložbi, i kroz delatnost Udruženja nezavisni umetnici Srbije ostvaruju svoja prava kako u domenu stvaralštva, tako i u realizaciji socijalno-pravnog statusa, i putem sopstvenog autorskog servisa umetnicima obezbđuje uslove za nesmetano poslovanje. Sarađuje sa srodnim organizacijama u oblasti kulture u zemlji i u inostranstvu. Sigurna sam da ste nekom prilikom posetili ili čuli za neku od izložbi: Majska izložba, Zlatno pero Beograda, Bijenale keramike, tapiserije; prisustvovali dodeli prestižne nagrade Pavle Vasić, ili međunarodne nagrade Ranko Radović; ili posetili prodajnu galeriju Singidunum u Knez Mihailovoj ulici, koja ima svoj izlagački program.
U kom trenutku ste shvatili da će Vaš poziv biti kostimografija i kako su izgledali Vaši počeci na tom putu?
Veoma rano sam bila svesna da će moj poziv biti vezan za umetnost. Obožavala sam pozorište i radovala sam se svakom odlasku na predstave. Upisala sam matematički smer u gimnaziji i smatrala sam da me ništa neće sprečiti da i posle njega upišem Fakultet primenjenih umetnosti. To se i desilo odmah po završetku gimnazije.
Upisala sam kostimografiju, diplomirala sam na scenskom kostimu kod prof. Milanke Berberović. Prvi projekti na kojima sam radila bile su asistenture: na filmu “Rane”, TV seriji “Svaštara Duška Radovića” i za mene najznačajnijem projektu, koji me je kasnije formirao kao kostimografa na predstavi “Mrtve duše”, gde sam asistirala izuzetnom kostimografu Biljani Dragović.
Ubrzo nakon toga, Dejan Mijač me poziva da radim kostimografiju za predstavu ”Leons i Lena” na kojoj je inače okupio dosta mladih talentovanih umetnika, mnoga danas poznata imena: Paulinu Manov, Katarinu Jovanović, Nikolu Đurička, Miloša Timotijevića… Nakon premijere odlazim na poslediplomske studije u Boston, gde sam završila Bostonski univerzitet. Za četiri godine boravka u SAD-u, kao postdiplomac, radila sam na zanimljivim projektima i stekla bogato iskustvo. Po povratku u Beograd, radim sa Dejanom Mijačem, koji je definitivno sa Biljanom Dragović najviše uticao na formiranje mojih standarda i estetike koju sam kasnije u tom pravcu godinama gradila i negovala.
Često ste radili u pozorištu - možete li nas uputiti u svoj proces razmišljanja kada počinjete da osmišljavate kostime za određenu predstavu?
Kada pročitam tekst, koji je dramatizovan za potrebe predstave, obavezno pročitam i originalno delo i sve što ima veze sa njim. Istražim period u kom se radnja dešava. Zapisujem svoje viđenje likova, ko su, šta rade, kakvi su im odnosi sa drugim likovima i kako ih vidim. Nekada se tačno osete dela slikara koja definišu ambijent i atmosferu. Reditelj uvek ima koncept u kom želi da razvija predstavu. U dogovoru sa rediteljem i scenografom, razgovorom i razmenjivanjem ideja, dolazimo do najboljeg vizuelnog rešenja. Nakon ovih razgovora, istražujem likove, određujem boje, elemente koji daju karakter likovima. Zajedno, sa rediteljem i scenografom stvaramo vizuelne slike predstave. Kada počnu probe, tu smo za glumce kao podrška u njihovom građenju likova.
Istaknut je i Vaš rad na izložbi „Čekajući stalnu postavku” Istorijskog muzeja Srbije. Šta ste naučili tokom rada na odeždama iz srpske istorije i šta je najsnažniji utisak posle tog projekta?
Direktorka Istorijskog muzeja Srbije, Dušica Bojić, okupila je veliki tim saradnika, relevantnih stručnjaka: prof. Dragana Vojvodića, prof. Smilju Dušanić-Marjanović, koji su pratili ceo proces nastanka odeždi, kruna i pratećih insignija (obeležja). Idealne rekonstrukcije kruna i prateće insignije izradili su Goran Ristović Pokimica, Marsel i Simon Čivijak i Jasminka Brkanović sa saradnicom Nadom Živković. Lutke na kojima su izložene odežde su posebno rađene za muzejsku postavku i delo su vajara Darka Kuzmanovića.
Jedan od snažnijih utisaka je saradnja sa ovim fantastičnim umetnicima i stručnjacima sa kojima sam dolazila do saznanja koja sam potkrepljivala raznovrsnom literaturom.
Kostimograf, da bi mogao da rekonstruiše kostim, mora da istraži period koji radi. U ovom slučaju to su prednemanjićki i nemanjićki period i radili smo odežde od XI do XV veka, po uzoru na freske iz manastira Mileševe, Sopoćana, Gračanice, Bogorodice Ljeviške, Resave Manasije i sa Esfigmenske povelje. Uticaj na kroj i vrste materijala dolazio je kako iz Zapadne Evrope, tako i iz Vizantije. Recimo na odeždi kralja Mihaijla Stonskog, vidimo po dezenu i kroju uticaj Zapada, dok kasnije primećujemo da kroj, materijali i način ukrašavanja insignija prate vizantijske kanone. Vremenom uočavamo razlike u odnosu na Vizantijske odežde, naročito na dijademi, insigniji, koju su nosili car Dušan i kasnije despot Đurađ Branković, kao i materijalu odeždi.
Fascinantna činjenica je koliko su imali razvijene tehnike izrade materijala i nakita. U zbirci Muzeja Srpske Pravoslavne Crkve nalaze se delovi kontuša, svečane odore kneza Lazara, koja je od italijanske svilene tkanine, koja se zvala lampas; zatim pokrov za mošti, epitrahilj i narukvice, veženi u tehnici zlatoveza na atlas svili, koje su odolele vekovima i datiraju iz XIV-XV veka. Volela bih da i naše odežde odolevaju vremenu i imaju dug život.
Sada su u pripremi odežde despota Jovana Olivera i kraljice Kataline, žene kralja Dragutina, koji su drugačijeg kroja i načina na koji su ukrašeni u odnosu na prethodne, tako da ovaj projekat još uvek traje.
Na koje radove ste najponosniji i zašto?
To je uvek teško pitanje. Ima ih dosta u proteklih dvadeset i šest godina koliko sam u struci. Kada su vaša predstava, film ili serija uspešni i gledani, muzej posećen i auditorijum pozitivno reaguje, srce vam je puno. Sav trud i rad sa saradnicima koji su dali svoj maksimum onda ima smisla i kada pomeramo granice, radimo nešto drugačije, svi provedeni sati i savladane poteškoće se zaborave.
Koje žene su Vaši najveći uzori, kojima se divite i koje poštujete?
Dugo sam razmišljala koga da izdvojim. Od istorijskih ličnosti, izdvojila bih Jelenu Anđel, poznatiju kao Jelenu Anžujsku. Ona je bila žena kralja Uroša I, majka Dragutina i Milutina, kasnije poznatih naših kraljeva. Krajem XIII veka osnovala je prvu žensku školu u Srbiji.
Spominjala sam pokrov za mošti, koji se nalazi u Muzeju Srpske Pravoslavne Crkve. Izvezla ga je Jefimija – Jelena Mrnjavčević, na crvenoj atlas svili srebrnim i zlatnim nitima. To delo primenjene umetnosti je “Pohvala knezu Lazaru” i predstavlja jedno od najznačajnijih literarnih dela srednjovekovne srpske književnosti.
Ako bih spominjala uzore u modi, opredelila bih se za francusku modnu dizajnerku Madeleine Vionnet. Ona je uvela drapiranje haljina iz kosine (bias-cut dress), inspirisana origami (geometrijskim) oblicima. I italijansku modnu dizajnerku Elsu Schiaparelli. Družila se i stvarala sa nadrealistima Salvadorom Dalijem i Jean Cocteauom. Elsa je stvarala svoj nadrealni svet, ekscentrične i nesvakidašnje modele (na primer šešire u obliku cipele, haljinu sa printom jastoga) zanimljivu štampu na tekstilu, koristeći jarke boje i njenu pink boju (shocking pink).
U svetu pozorišta i filma, izdvojila bih Eiko Išioku (Eiko Ishioka), japansku kostimografkinju i grafičkog dizajnera. Radila je kostime za neverovatne predstave Cirkusa Sunce (Cirque du Soleil) i filmove Drakula (Dracula), Ćelija (Cell), Pad (The Fall), Besmrtni (Immortals), Ogledalce, ogledalce (Mirror, Mirror). I naravno, kostimografkinja koja radi na filmovima Tima Bartona (Tim Burton) Kolin Etvud (Colleen Atwood), ali i sa drugim poznatim rediteljima. Među njenim filmovima se ubrajaju i Čikago (Chicago), Memoari jedne gejše (Memoires of a Geisha), Alisa u zemlji čuda (Alice in Wonderland) i Fantastične zveri i gde ih naći (Fantastic Beasts and Where to Find Them).
VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN
VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN
Imali ste više samostalnih izložbi, a Vaša karijera je krunisana brojnim nagradama. Postoji li neka neostvarena želja u Vašem profesionalnom životu - i šta je sledeće za Vas?
Ne razmišljam mnogo o tome šta bih sledeće želela. Svaki projekat koji radim, radim sa maksimalno energije, dajući sve od sebe, jer se naš rad meri po onome kako ste uradili poslednji projekat. Trudite se da uvek uradite nešto više i projekat postavite tako da želite u okviru njega nešto dalje da postignete. To nas vodi u sledeći projekat.
Sa kojim ženama iz svoje ili neke druge profesije biste voleli da sarađujete i zašto?
Moram da priznam da nisam o tome razmišljala. Obično se takve ideje pojave iznenada prilikom rada na nekom projektu, kada vam se ukrste putevi sa nekim.
Šta biste poručili mladim ženama koje razmišljaju da postanu kostimografkinje?
Posao kostimografa iziskuje mnoga odricanja. Obrazovanje. Organizovanost. Mnogo rada na sebi. Istrajnosti. Znatiželje i interesovanja da pratite dešavanja u pozorištima, muzejima, na izložbama, filmovima, serijama i na modnoj sceni. Veoma je važno informisanje, da pratite šta se dešava u nauci, istoriji, da radite na komunikaciji, na timskom radu, da se upoznajete sa novim tehnologijama. Ali, najbitnije je da volite ovaj posao, da se radujete i uživate u njemu.
VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN
Više o VOICES OF WOMEN – dodeli nagrada i pobednicama, možete pročitati ovde.
Jelena Stokuća je priznata kostimografkinja koja svojim radom pomaže da bolje razumemo velike priče – bilo da su one fikcija, ili naša istorija. Ona je dobitnica Applied art powered by PS fashion nagrade na Voices of Women ceremoniji, koja dolazi kao kruna njene uspešne karijere, koja ju je vodila u mnogim kreativnim pravcima.
U razgovoru za naš magazin, talentovana Stokuća daje uvid u svoj umetnički put – otkrila nam je kako su izgledali njeni počeci, kako izgleda njen proces rada, ali i koje žene su joj uzori – i šta bi poručila mladim koleginicama, koje tek ulaze u čarobni svet kostima.
Kada su vaša predstava, film ili serija uspešni i gledani, muzej posećen i auditorijum pozitivno reaguje, srce vam je puno.
VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN
Šta za Vas predstavlja nagrada za primenjenu umetnost koju ste osvojili na Voices of Women ceremoniji? U kojem trenutku Vaše karijere dolazi nagrada?
Na Voices of Women ceremoniji su dodeljene nagrade izuzetnim ženama iz četranaest različitih sfera. Dragocena je Vaša saradnja sa ULUPUDS-om i drugim institucijama koje su relevantne u oblastima za koje ste dodelili nagrade i izuzetno je važna vaša medijska podrška i promocija.
Nagrade dolaze kao kruna nekog perioda u kom stvarate. Dođu neočekivano. Dok radite, posvećeni ste poslu, dajete svoj maksimum i trudite se da ispunite svoje standarde i kada se projekat završi budete srećni onim što vidite. Nekada se rad prepozna i nagradi, nekada se to ne desi, ali u svakom slučaju veoma prija kada se to desi i budete prepoznati u svojoj oblasti, naročito sa drugim izuzetnim ženama.
Za ovu nagradu, nominovalo Vas je Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS). Kakvu ulogu u Vašoj profesiji igra ULUPUDS i koliko doprinosi poziciji umetnika u našoj zemlji?
Po povratku iz Amerike, nakon završenih poslediplomskih studija na Bostonskom univerzitetu, postala sam član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije 2003. godine. Od tada prate moj rad, i dobitnica sam nekoliko priznanja i Velike nagrade Srbije za primenjenu umetnost i dizajn 2015. godine. Sada su me nominovali za Vašu novouspostavljenu nagradu na Voices of Women ceremoniji za primenjenu umetnost 2024. godine.
U Udruženju su renomirani umetnici iz devet različitih oblasti: Arhitektura, Dizajn (grafički, industrijski i vizuelne komunikacije), Vajarstvo, Tekstil i savremeno odevanje, Keramika (keramika i staklo), Scenografija i kostimografija, Slikarstvo i grafika (primenjeno slikarstvo, primenjena grafika, ilustracija, karikatura, strip, konzervacija i restauracija), Fotografija, Istorija umetnosti (teorija, kritika i istorija umetnosti). Broji oko 1500 članova, od toga oko 600 samostalnih umetnika.
ULUPUDS godišnje organizuje oko četrdeset samostalnih i grupnih izložbi, i kroz delatnost Udruženja nezavisni umetnici Srbije ostvaruju svoja prava kako u domenu stvaralštva, tako i u realizaciji socijalno-pravnog statusa, i putem sopstvenog autorskog servisa umetnicima obezbđuje uslove za nesmetano poslovanje. Sarađuje sa srodnim organizacijama u oblasti kulture u zemlji i u inostranstvu. Sigurna sam da ste nekom prilikom posetili ili čuli za neku od izložbi: Majska izložba, Zlatno pero Beograda, Bijenale keramike, tapiserije; prisustvovali dodeli prestižne nagrade Pavle Vasić, ili međunarodne nagrade Ranko Radović; ili posetili prodajnu galeriju Singidunum u Knez Mihailovoj ulici, koja ima svoj izlagački program.
U kom trenutku ste shvatili da će Vaš poziv biti kostimografija i kako su izgledali Vaši počeci na tom putu?
Veoma rano sam bila svesna da će moj poziv biti vezan za umetnost. Obožavala sam pozorište i radovala sam se svakom odlasku na predstave. Upisala sam matematički smer u gimnaziji i smatrala sam da me ništa neće sprečiti da i posle njega upišem Fakultet primenjenih umetnosti. To se i desilo odmah po završetku gimnazije.
Upisala sam kostimografiju, diplomirala sam na scenskom kostimu kod prof. Milanke Berberović. Prvi projekti na kojima sam radila bile su asistenture: na filmu “Rane”, TV seriji “Svaštara Duška Radovića” i za mene najznačajnijem projektu, koji me je kasnije formirao kao kostimografa na predstavi “Mrtve duše”, gde sam asistirala izuzetnom kostimografu Biljani Dragović.
Ubrzo nakon toga, Dejan Mijač me poziva da radim kostimografiju za predstavu ”Leons i Lena” na kojoj je inače okupio dosta mladih talentovanih umetnika, mnoga danas poznata imena: Paulinu Manov, Katarinu Jovanović, Nikolu Đurička, Miloša Timotijevića… Nakon premijere odlazim na poslediplomske studije u Boston, gde sam završila Bostonski univerzitet. Za četiri godine boravka u SAD-u, kao postdiplomac, radila sam na zanimljivim projektima i stekla bogato iskustvo. Po povratku u Beograd, radim sa Dejanom Mijačem, koji je definitivno sa Biljanom Dragović najviše uticao na formiranje mojih standarda i estetike koju sam kasnije u tom pravcu godinama gradila i negovala.
Često ste radili u pozorištu - možete li nas uputiti u svoj proces razmišljanja kada počinjete da osmišljavate kostime za određenu predstavu?
Kada pročitam tekst, koji je dramatizovan za potrebe predstave, obavezno pročitam i originalno delo i sve što ima veze sa njim. Istražim period u kom se radnja dešava. Zapisujem svoje viđenje likova, ko su, šta rade, kakvi su im odnosi sa drugim likovima i kako ih vidim. Nekada se tačno osete dela slikara koja definišu ambijent i atmosferu. Reditelj uvek ima koncept u kom želi da razvija predstavu. U dogovoru sa rediteljem i scenografom, razgovorom i razmenjivanjem ideja, dolazimo do najboljeg vizuelnog rešenja. Nakon ovih razgovora, istražujem likove, određujem boje, elemente koji daju karakter likovima. Zajedno, sa rediteljem i scenografom stvaramo vizuelne slike predstave. Kada počnu probe, tu smo za glumce kao podrška u njihovom građenju likova.
Istaknut je i Vaš rad na izložbi „Čekajući stalnu postavku” Istorijskog muzeja Srbije. Šta ste naučili tokom rada na odeždama iz srpske istorije i šta je najsnažniji utisak posle tog projekta?
Direktorka Istorijskog muzeja Srbije, Dušica Bojić, okupila je veliki tim saradnika, relevantnih stručnjaka: prof. Dragana Vojvodića, prof. Smilju Dušanić-Marjanović, koji su pratili ceo proces nastanka odeždi, kruna i pratećih insignija (obeležja). Idealne rekonstrukcije kruna i prateće insignije izradili su Goran Ristović Pokimica, Marsel i Simon Čivijak i Jasminka Brkanović sa saradnicom Nadom Živković. Lutke na kojima su izložene odežde su posebno rađene za muzejsku postavku i delo su vajara Darka Kuzmanovića.
Jedan od snažnijih utisaka je saradnja sa ovim fantastičnim umetnicima i stručnjacima sa kojima sam dolazila do saznanja koja sam potkrepljivala raznovrsnom literaturom.
Kostimograf, da bi mogao da rekonstruiše kostim, mora da istraži period koji radi. U ovom slučaju to su prednemanjićki i nemanjićki period i radili smo odežde od XI do XV veka, po uzoru na freske iz manastira Mileševe, Sopoćana, Gračanice, Bogorodice Ljeviške, Resave Manasije i sa Esfigmenske povelje. Uticaj na kroj i vrste materijala dolazio je kako iz Zapadne Evrope, tako i iz Vizantije. Recimo na odeždi kralja Mihaijla Stonskog, vidimo po dezenu i kroju uticaj Zapada, dok kasnije primećujemo da kroj, materijali i način ukrašavanja insignija prate vizantijske kanone. Vremenom uočavamo razlike u odnosu na Vizantijske odežde, naročito na dijademi, insigniji, koju su nosili car Dušan i kasnije despot Đurađ Branković, kao i materijalu odeždi.
Fascinantna činjenica je koliko su imali razvijene tehnike izrade materijala i nakita. U zbirci Muzeja Srpske Pravoslavne Crkve nalaze se delovi kontuša, svečane odore kneza Lazara, koja je od italijanske svilene tkanine, koja se zvala lampas; zatim pokrov za mošti, epitrahilj i narukvice, veženi u tehnici zlatoveza na atlas svili, koje su odolele vekovima i datiraju iz XIV-XV veka. Volela bih da i naše odežde odolevaju vremenu i imaju dug život.
Sada su u pripremi odežde despota Jovana Olivera i kraljice Kataline, žene kralja Dragutina, koji su drugačijeg kroja i načina na koji su ukrašeni u odnosu na prethodne, tako da ovaj projekat još uvek traje.
Na koje radove ste najponosniji i zašto?
To je uvek teško pitanje. Ima ih dosta u proteklih dvadeset i šest godina koliko sam u struci. Kada su vaša predstava, film ili serija uspešni i gledani, muzej posećen i auditorijum pozitivno reaguje, srce vam je puno. Sav trud i rad sa saradnicima koji su dali svoj maksimum onda ima smisla i kada pomeramo granice, radimo nešto drugačije, svi provedeni sati i savladane poteškoće se zaborave.
Koje žene su Vaši najveći uzori, kojima se divite i koje poštujete?
Dugo sam razmišljala koga da izdvojim. Od istorijskih ličnosti, izdvojila bih Jelenu Anđel, poznatiju kao Jelenu Anžujsku. Ona je bila žena kralja Uroša I, majka Dragutina i Milutina, kasnije poznatih naših kraljeva. Krajem XIII veka osnovala je prvu žensku školu u Srbiji.
Spominjala sam pokrov za mošti, koji se nalazi u Muzeju Srpske Pravoslavne Crkve. Izvezla ga je Jefimija – Jelena Mrnjavčević, na crvenoj atlas svili srebrnim i zlatnim nitima. To delo primenjene umetnosti je “Pohvala knezu Lazaru” i predstavlja jedno od najznačajnijih literarnih dela srednjovekovne srpske književnosti.
Ako bih spominjala uzore u modi, opredelila bih se za francusku modnu dizajnerku Madeleine Vionnet. Ona je uvela drapiranje haljina iz kosine (bias-cut dress), inspirisana origami (geometrijskim) oblicima. I italijansku modnu dizajnerku Elsu Schiaparelli. Družila se i stvarala sa nadrealistima Salvadorom Dalijem i Jean Cocteauom. Elsa je stvarala svoj nadrealni svet, ekscentrične i nesvakidašnje modele (na primer šešire u obliku cipele, haljinu sa printom jastoga) zanimljivu štampu na tekstilu, koristeći jarke boje i njenu pink boju (shocking pink).
U svetu pozorišta i filma, izdvojila bih Eiko Išioku (Eiko Ishioka), japansku kostimografkinju i grafičkog dizajnera. Radila je kostime za neverovatne predstave Cirkusa Sunce (Cirque du Soleil) i filmove Drakula (Dracula), Ćelija (Cell), Pad (The Fall), Besmrtni (Immortals), Ogledalce, ogledalce (Mirror, Mirror). I naravno, kostimografkinja koja radi na filmovima Tima Bartona (Tim Burton) Kolin Etvud (Colleen Atwood), ali i sa drugim poznatim rediteljima. Među njenim filmovima se ubrajaju i Čikago (Chicago), Memoari jedne gejše (Memoires of a Geisha), Alisa u zemlji čuda (Alice in Wonderland) i Fantastične zveri i gde ih naći (Fantastic Beasts and Where to Find Them).
VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN
VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN
Imali ste više samostalnih izložbi, a Vaša karijera je krunisana brojnim nagradama. Postoji li neka neostvarena želja u Vašem profesionalnom životu - i šta je sledeće za Vas?
Ne razmišljam mnogo o tome šta bih sledeće želela. Svaki projekat koji radim, radim sa maksimalno energije, dajući sve od sebe, jer se naš rad meri po onome kako ste uradili poslednji projekat. Trudite se da uvek uradite nešto više i projekat postavite tako da želite u okviru njega nešto dalje da postignete. To nas vodi u sledeći projekat.
Sa kojim ženama iz svoje ili neke druge profesije biste voleli da sarađujete i zašto?
Moram da priznam da nisam o tome razmišljala. Obično se takve ideje pojave iznenada prilikom rada na nekom projektu, kada vam se ukrste putevi sa nekim.
Šta biste poručili mladim ženama koje razmišljaju da postanu kostimografkinje?
Posao kostimografa iziskuje mnoga odricanja. Obrazovanje. Organizovanost. Mnogo rada na sebi. Istrajnosti. Znatiželje i interesovanja da pratite dešavanja u pozorištima, muzejima, na izložbama, filmovima, serijama i na modnoj sceni. Veoma je važno informisanje, da pratite šta se dešava u nauci, istoriji, da radite na komunikaciji, na timskom radu, da se upoznajete sa novim tehnologijama. Ali, najbitnije je da volite ovaj posao, da se radujete i uživate u njemu.
VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN VOICES OF WOMEN
Više o VOICES OF WOMEN – dodeli nagrada i pobednicama, možete pročitati ovde.