Tvoje oči, neutešne oči, raspoređene po mojoj sobi bez reda, rasute. Nit je tako namerno nit slučajno – tako je jer mora. I srp tvojih leđa zaklonjen je teškim oblakom. Povučena poput mora, u sebe se neuspelo uvlačiš. Povlačimo se skupa, gutamo suštinu i zapljuskujemo jedno drugo neobaveznim rečima. Kao da se nadjačavamo – ko će duže istrajati u ovom besmislu. Onda zaćutimo, ćutimo kao za nagradu, glasno ćutimo. Glasne tišine su prozirne, znamo što su nam usne gotovo zašivene. Ako je tako, ima li nagrade na kraju, ima li kraja uopšte – a, možda i ne ćutimo živi više.
Hvatam ti poglede koji se žalosno razlilaze poput dece kada ringišpil završi svoj krug. Razbacani su bez ikakvog reda, ispresecani nejakom kosom, ispresecani trenutkom u kome je sve naše stalo, u kome je nestalo snage, i tebi i meni, da se u oči pogledamo.
Znaš da je gotovo.
Znam da me voliš.
Znaš da sam jednom već voleo.
Ne znaš da zbog tog nikada nisam ponovo uspeo.
