Plaču ti i ruke, grliš me. Od sebe te guram.
Plačem i ja, nad sobom plačem, i mrzim onu koja mi je ljubav jednom davno, napustivši me, zakopala.
Voleo bih te da mogu. Voleo bih i da me razumeš. Voleo bih i da znaš da mi svejedno nije. Al’ ne veruje se onom koji ostavlja. Zato ćutim. Svejedno će vreme ‘mesto mene jednom progovoriti i odgovore doneti.
I biće ti jednom bistrija svaka tvoja suza, biće ti svetlija za razumevanje jednom i ova noć u kojoj sam ti ništa više od bezdušnika, jer jednom će i u tvojoj sobi biti nečije oči raspoređene neutešne i bez reda, jednom ćeš i ti ostavljati i hteti da taj neko razume što odlaziš. Jednom ćeš i ti znati da je to tako, da su posle nekih ljubavi mogući jedino ljubavi pokušaji.
Dotad će biti i tebi i pred svetom kako si volela skota.
Izvori fotografija: elitedaily.com, darkcsibi.deviantart.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
