Dragi dnevniče,
Voleo bih…
…da se svet okrene naglavačke za jednu noć. Da bolesni postanu zdravi, zdravi da postanu bolesni, siromašni bogati, a bogati siromašni. Nemoćni da preuzmu vlast, tužni da se valjaju od smeha, da usamljeni budu voljeni, voljeni da ostanu sami. A onda sledeće noći da se sve vrati nazad, pa sledeće da se ponovo promeni, pa sledeće da se sve opet vrati nazad… i tako u krug. A ja svaki put, samo da probam nove cipele. Čisto iz radoznalosti.
…da manje boli kad vidim bolesnog psa na ulici ili one siromašne što su poklekli pred tugom i beznađem što nikako ne umeju da nađu razlog za osmeh. Ili da imam bar čarobni štapić i kristalnu kuglu. Veliku tamnoplavu odoru sa zvezdama na njoj i kapu – kupu sa nacrtanim mesecom i malom ćubom. I dugu belu bradu, naravno. Da im pomognem, svakome po toplu čorbu, da im “napravim” drugove, uzvraćene ljubavi, krovove, osmehe, sunce, i šale od kojih se čak i kamenje grohotom pomera, a cigle zidarima kikoću pravo u facu.
…da skupim sav novac ovog sveta i od njega napravim veliko brdo. Da ga zapalim i skupim okolo sve one što se u životu mrznu, da se ogreju o pohlepu i nepravdu civilizacije. Da sve krenemo ispočetka, a onda da uvedemo novi sistem u kojem se sve plaća pesmom. I novu eru u civilizaciji – eru uličnih svirača. Za dva hleba i dva mleka moraš da pevaš dve strofe. I onda samo stanem sa strane i gledam one debele bogate kako pevaju i sviraju račune konobaru u restoranu, muziku da kite pesmom, svetske vlade kako pevaju budžete, a preljubnici kurvama serenade.
…da učinim ljude pametnijim, pa da se konačno nasmejemo zajedno, gledamo u nebo, Mesec i zvezde. Da vrednosti budu šaka u šaku, i obraz na obraz. Da pustimo fokus, grabež, pohlepu, lakat u rebra, đon preko lica, karijere i sve marketing stručnjake. Ili bar ja da budem gluplji, al’ sa oštrijim laktovima, da se smejem “Kursadžijama”, slušam “Grand” i verujem da Đilas iskreno želi Beograd u Evropi, u kojoj neće moći da krade moj grad i siluje naše medije, mada… kad malo razmislim, ipak to ne, bolje da budemo pametniji.
Voleo bih još mnogo toga, na primer, da odem na Mars i Mesec, ili da svakoga dana celi svet, tačno u podne, mora da stane i dva minuta ide natraške. Da predahne i okrepi se. Osvrne oko sebe, možda je nešto zaboravio idući samo napred. Da laž služi samo za smeh, a da smeh pokreće rakete put vasione i dalje. Da sve ološe, bezveznjake i dosadnjakoviće stavimo na police i u fioke. Za ostale, voleo bih da tačno za svakog postoji ona druga polovina, koja se savršeno uklapa, i da suština života bude kao u pesmama, da je nađeš i osvojiš.
A što se mene lično tiče, moj dnevniče, evo, ne moram da letim, ali samo da mogu da trčim i skačem preko zemunskih krovova, ili da mogu posedeti na dnu okeana, ponekad. Ili bar na dve sekunde da osetim isto što i Hendrix kad bi svirao “Little Wing”, i Luther King kada bi rekao “I have a Dream”. Da mi nebo bude krov, a pas da mi bude brat, drveće i vetar da sviraju, kiša da udara ritam. Da živim život inspiracije, a ne uspeha. Davanja, a ne zgrtanja.
Ako ništa drugo, voleo bih da budem hrabriji i luđi, ili da bar naučim da plešem, i onda krenem niz ulicu, nakrivim šešir. Onaj moderni, crni, sa plitkim obodom, hipsterski. Da vazduh oko mene treperi u ritmu, a ja sam kao kul, idem i igram. Jebe mi se šta ko misli, jer svakog ko me pogleda sa čuđenjem, prekorom i podsmehom zaspe kiša iz malog oblaka koji me prati i daje bas… na moj glas.
Preuzeto iz: “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
